Nova Evropa

била илузија, док смо онда само у себи тешко схватали да су комунисти кадри до краја одиграти за њих неприродну улогу.

Поставши Врангеловим министром, бивши левичар Петар Струве бацио је крилатицу: „Ми ћемо стварати леву политику уз помоћ десних руку! Ипак је завршено све катастрофом, Но није више успешан ни покушај комуниста, да воде десничарску политику уз помоћ левих руку, — оних истих руку с помоћу којих су они до јуче рушили, у име извесних идеала, а сада се спремају да нешто њему супротно граде, Црнац је учинио своје, црнац може ићи, — о том императивном тражењу старице Историје нико није хтео да води рачуна, па зато се има скупо да плати ненаучена лекција. Расположење совјетског режима према Неп-у фрапантно личи на држање аутократије према Уставу; када је видела да нема куда, она је пристала на Устав, али је одмах следећег дана опет изјавила: ја остајем неокрњена, каква сам и била одвајкада. И совјетски режим, у самом тренутку проглашења Неп-а објавио је, да све остаје као што је, и да је корак унатраг учињен само зато да се може боље скочити напред. На тај су начин наде, да ће се Револуција постепено и изнутра претворити у нешто друго, изјаловиле пре него што су и почеле да цвате, и досада је и ова илузија — то се може мирне душе рећи — ишчезла већ без никаква трага.

Уосталом, и историја нас упорно упућује на онај други начин ликвидације револуције, и у том је погледу карактеристично, да се мисао о бонапартизму чује већ готово са свих страна, Изузимајући монархисте, све струје руске емиграције слажу се у томе, да совјетски режим фатално диригује Револуцију у том правцу, Али је можда још више карактеристично да је напоредо с овим мишљењем — готово исто толико — раширено и друго једно: да је, наиме, црвена армија, без обзира на њене унутрашње особине, технички засад. још толико лоше уређена, да не може бити говора о некој њеној успешној акцији, Међутим, ако историјске аналогије имају уопште вредности, онда овај аргуменат не вреди много. Али ни то није све. За време Рата Совјетске Русије са Пољском (1920), црвена је војска победнички себи прокрчила пут до саме Варшаве, те су Пољаци бежали пред њом без застајања; али онда, одједаред, као на знак штапића какова чаробњака, наступила је сасвим обрнута појава. Јасно је, према томе, да ту не одлучују толико техничке колико психолошке чињенице, (Осим тога, и међународна ситуација је данас много компликованија од оне из Наполеонова доба, иако је тешко рећи какав значај она. може имати на развитак прилика у Русији, На другој страни опет, након рушења ауторитета, које је извела Револуција, тешко је и замислити, да би ико

170