Nova Evropa

неоспорно словенска, Волинија је у јужном делу овога подручја, а Подолија је, уз Волинију, на југу до њега.

„Дубоко скривени по оним големим шумским мочварама, преци Словена остадоше осамљени и одвојени кроз читаву једну преисторијску перијоду, таман потребну за стварање словенског језика и темперамента, Место им увек бијаше сигурним заклоништем, Када би непријатељ напао, народ би се повлачио све дубље у мочварне шуме, које би њега штитиле а безбројно пута упропашћивале његове непријатеље, Прича се да су се још Неури повукли према северу, пред нападом Даријевим, у шестом веку пре Христа; и тако повлачење у шуме према северу заштићавало је Словене од туђих најезда и у познијим временима. На том подручју је чак Наполеон, у прошломе веку, повлачећи се из Москве, изгубио већи део своје војске, прелазећи преко Березине, То је било место у које није могао да продре туђин,,." | И онда проф, Јенкс прелази на приказивање, како су се

развила карактерна својства словенске расе.

„Подручје Полисија било је као створено за гнездо из којега ће изићи нератнички народ. Хране, одеће, и материјала за становање и за гориво било је у обиљу, Ранији писци говоре и о обиљу рибе по рекама, и сваке дивљачи,,, Нигде на подручју шумских мочвара није Словен развио трговачка средишта већ једино седишта за велике породице. Главни путеви били су: реке лети, лед зими. И данас још има предела на томе подручју неприступачних у свако доба године,..

„Шумске мочваре погодовале су развитку једнакости између човека и човека, јер посред раштрканих шумских група мало је било места за улогу вође, Словен је живео одвојен од свега што би погодовало стварању вођства. Идеја организоване контроле, било политичке било економске, није била делом његове ране културе,.. У шумама се гајило обуздавање емоција. Сви се писци слажу у описивању пустоши и суморности полисејског краја, — ту није било шумних вода које се пенуше у својим слаповима. Дњепар тече туда просечно 37 стопа на сат, Није било мора са својим бучним валовима, нити је западање сунца за горама узбуђивало душе. И при најведријем времену, шумски су се дани рађали споро и без сјаја, и умирали постепено тонући у све гушћи мрак“

„Јако, у тој јединственој и непрегледној једноликости Полисија, преци Словена, довољно заштићени од непријатеља, снабдевени намирницама живота, али уз напоран рад, могли су да проживе генерације потребне за установљење свога типа говора. Та је земља принудила своје становнике да развију у себи извесне карактеристичне Ћудљиве реакције које су обележиле Словене у њиховој географској експанзији још од доба оних раних дана када се раса формирала, Ту

235