Nova Evropa, 01. 10. 1925., стр. 22

дија дочекује ме влажним дахом вечерње свежине, Далеко на затаду, свом дужином, пружио се Рудник са залазећим сунцем на северном крају своје дуге кичме, — тако да цела планина има лик огромног, једнооког, гуштера чије око, сноповима и на све стране, разбацује вечерњу румен. Са падина Котленика, Рудника, Венчаца, и Космаја, тихо се слива тама, сиви сутони трепере поврх безброј благих брежуљака, тајанствено смењујући летњи дан. Небо без облака, дан се смеши и гасне, Изненада, тамо на зренику, искрсне Опленац са Краљевом Црквом на својим плећима. Осетих да путујем кроз југословенски шатор слободе, у коме вечито тиња заветни жртвеник. Појави се и моје сеоце; његове се куће беле у модром зеленилу, попут лабуда у планинском језеру. Поветарци допиру са удаљених планина, траве се њишу ливадама...

O, како сам жив, како живље струји крв по жилама, како се на врелу живота буди и освежава живот... овде, где сам сродан и са подземним врелима!.,.

Из кревета, кроз отворен прозор, посматрам играње звезда поврх зупчастих шума. Са сеоских прела, кроз ноћ, допире звонка песма девојака које се натпевају:

... Кићано небо звездама А равно поље овцама...

На очи се лагано спушта сан, и душа путује голубијим

путевима у незнан.,, ж

Свањива ведар дан. Са пушком о рамену, улазим у шуму. Јутру у поздрав, грлице пуштају своје грлене трилере, док јутарње магле, као беле птице, лете у вис усусрет својој нирвани, сунцу, које се помаља на зренику. На једном пропланку, усред шуме, наиђох на два стара гроба, обележена огромним неотесаним каменовима и примитивним плочама, Све је то срасло у маховину, из које једва провирују најивно урезани крстови, док се натписи и не виде. У једном почива мој прадед, сахрањен ту пре стотину година, подлегавши ратним напорима из Првог Устанка; пре њега, у другом је сахрањен његов стриц, који је погинуо у борби на Мишару, одакле га је донео његов брат, кнез-Јока, и ту укопао. Доцније, кад су насељеници поврвели са свих страна у слободну али ретко насељену Шумадију, и покушали да ову шуму захвате, —- ови су гробови послужили као тапије, и шума је остала и даље својина потомака оних чији мртви леже у њој.

Цела је Шумадија засејана таким усамљеним, старинским споменицима, Време је истрло натписе и крстове и, обрасли у маховину, они су данас живи гробови незнаних јунака из оба устанка, У њима мирно леже мртви горостаси; живи, они су полагали животе за економску и политичку слободу; мртви,

306