Nova Evropa

би разједињени и међусобно завађени православни, католици, и муслимани, остали политички немоћни. Правог политичког живота управо није ту још ни било; није било сабора, није било готово никакве штампе, а школа је било врло мало, Изоловани, заостали, и неискусни, вође народа нису могли да виде даље од мајушних концесија у погледу црквене автономије, које им је Калај полако, и на парче, пружао,

Али је са годином 1903 наступила изненадна промена, као да је свеж поветарац духнуо са разних страна — у Хрватској, у Далмацији, у Србији, — те почеше да се губе магле које су обавијале тако дуго Босну одржавајући је у осамљености, Нарочито се у Хрватској јавило ново поколење Србохрвата, одгојених у Прагу, Бечу, и Грацу, који су нестрпљиво одбацивали од себе и опортунизам старих маџарона и непрактични супер-патријотизам Анте Старчевића и његова Свехрватства. Творци Речке Резолуције доказаше, да је заједнички рад међу Србохрватима врло практичан и достижив политички идеал, управо да је то једини пут унапред који пружа озбиљне изгледе на успех. Преимућства јединства, након неслоге која је захватила била готово цело једно поколење, била су ускоро очигледна и за најскученије мозгове, и понајбоље су се раскривала пред народним масама услед напрезања и кратковидних напора Будимпеште и Беча да се још једном раставе Хрвати од Срба, И овде су, као најчешће иначе, зла воља и прогони изазвали супротно дејство, и Хрватско-српска. Коалиција преживела је све оне жестоке ударе Раухова режима, кризу Анексије, Загребачки Процес и Фридјунгов Процес, па чак и диктатуру Цувајеву, Али су с временом и у њеним редовима ојачале опортунистичке струје, Људи су почели да увиђају да на јако слабим темељима почива народна ствар, догод администрацијом и судовима, изборима и штампом, управљају изабраници именовани из Будимпеште. Наука „реализма“, коју су многи прваци Коалиције усисали билиу Прагу од Масарика и Дртине, упућивала је нарочито у правцу „ситнога рада", на дуге припреме и незанемаривање ни најузгреднијих задатака и циљева, који су сви водили полако већим напорима, док за њих сазре време. Тако се мудра одлука, да се преухитреном акцијом не ставља на копку што се извојевало за последњих година, удружила била с извесним видљивим попуштањем нацијоналне издржљивости, или, другим речима, једна мешавина од државничког смисла и личне уздржљивости, односно лености, терала је стално вође Коалиције у загрљај компромиса са Пештом, и то баш у самоме часу када су велики догађаји оба Балканска Рата готово освештавали право Србије да се сматра југословенским Пијемонтом, док се званична политика Беча и Пеште показивала све више и више непријатељски расположена према њој.

351