Nova Evropa

Петар је, читавом својом делатношћу, ишао противу струје, и онјето знао. Сваком отпору супротстављао је властити убрзани покрет, и давао је иницијативу у жару чувства дужности, с одлуком „не треба жалити живота свог за домовину“. Њега је, као ниједног руског пара, безуветно и целог проникнула била мисао о народном благостању, и у том је правцу уложио сву несломиву енергију своје силне нарави. Његова се граБанска пожртвовност и неустрашивост често не подудара с неустрашивошћу војника, или са такозваном храброшћу, јер, какогод то чудно звучило, често људима мужевним у војничком смислу није својствена непоколебивост грађанска, и обратно, У Петра Великога слиле су се биле обе врлине у хармоничну целину, Пре Полтавске Битке он је, обилазећи своје редове, изрекао ове бесмртне речи: „А о Петру знајте — да му до живота није стало — само нека Русија живи у слави и срећи за ваше добро!“ То није била тек лепа фраза; да је томе тако, доказале су две кугле, од којих је једна пробила Петров троугли шешир, а друга се зарила у крст његових одличја,

Петар Велики, који је сам обукао био западно европско одело, одалечивши се тиме од свога народа; Џетар, који се потписивао било по холандески са „Питер“, или по немачки „Петер", те окрстивши своју престоницу; „Петербургом" ; Петар, који је и иначе волео да наслеђује европске обичаје, заводећи у руски језик мноштво страних речи, — тај Петар био је у суштини ипак дубоко руским човеком, био је и својом спољашношћу и својом унутарњошћу чисто нацијоналан тип, Његов силни изглед, којим је запањивао Европејце, као да је био отеловљење снаге и величине његове домовине, Његове необичне способности, а особито брзина схватања и усвајања. сваког практичног рада, типичне су и чисто руске особине, које стално изненађују странце, Коначно, привлачност и оскудица мере у свему, исто је тако руска и опште-словенска карактерна црта, иПетар је у том погледу био типичним представником своје расе; он није знао граница, ни у раду ни у банчењу,; он је кажњавао без мере, и исто тако награђивао без мере. И његов је хумор био хумор чисто руског обележја, подвргавајући му и своју властиту личност и власт, например називајући кнеза Рамодановског — „Вашим Пресветлим царским Величанством", а себе — „Петрушком Алексјејевим", те оснивајући подругљиво оно „општепијано и општелакрдијашко друштво“, по лошем обичају да се у широким часовима подругне црквеним тварима, У ствари, Петар је био дубоко религијозан, чак и побожан; он је и започињао и свршавао свој дан подугом молитвом, врло је добро познавао црквену службу, појући и сам радо у цркви. Петар је, речју — попут Ломоносова, Пушкина, и Саворова, — типичан Рус, и могао се родити само на руској земљи,

455