Nova Evropa

rešavali veliki problem ukoliko se on ticao našeg skromnog zadatka, Nikad nismo odbili nijednog ranjenika, nikad nismo dopustili da se bolnica prenatrpa i nastane zbrka, i nikad se nismo zagadili i zaprljali, Jedan naš srpski prijatelj mislio je da ćemo pogrešiti ako ne pustimo i po liri ranjenika na dve postelje, govoreći: ,U tome je razlika izmedju engleskog i srpskog gledišta; Srbi prime svakog koji dodje, i bolnice se, fo je istina, prenapune i zagade, ali su bar svi ranjenici pod krovom; a Englezi primaju samo onoliko koliko mogu uredno da neguju, i za njih se staraju svojski, dok ostali mogu ostati na ulici, To pokazuje, kako je teško čak i za čoveka koji voli drugi narod da ба uvek razume, Mi smo, na njegove reči, роplašeno uzviknule: ,Baš to nel Niko neće ostati na ulici pod engleskim uredjenjem!! — „Pa dobro, kako ćete onda ovde urediti stvar?! — pitao je on, Bilo je u tome času u Kragujevcu na 3000 ranjenika, i tu je doista bilo teško reći nama Britancima, zbunjeni kao što smo kad se od mas nešto iznenada traži, kako ćemo urediti stvar, Ali, na kraju krajeva, mi smo stvar ipak uredili, bar ukoliko se ficalo nas 1 onog našeg

КкшКа,.,

»Nadali smo se, sa strahom u srcu, da nas meće kretati iz Kragujevca, Ali su nas vojni stručnjaci uveravali, da je taktičli bolje ako se sve bolnice prikupe u dolini Zapadne Morave, gde će biti od koristi vojsci dok ne stignu saveznici, I tako smo se pokorili naredjenju, da napustimo našu bolnicu u Kragujevcu, koje nam je dostavljeno 23. oktobra, Svi ranjenici koji su mogli hodati upućeni su u Čačak, a ostali predati nezi srpskih lekara u Kragujevcu, 25, oktobra posle podne pošli smo iz Kragujevca ,., Pred polazak, otrčale smo još jednom natrag u bolnicu sa cigaretama za ranjenike, Kakva promena na onom malom prostoru ! —: soba u koju su prikupljeni zaostali ranjenici već je bila prljava ,,. Jedam vojnik, sa skrhanom nogom, koji je imao udešen i pričvršćen za nogu aparat, sedeo je па krevetu i odvezivao ranu, Drugi jedan, sa obe noge otsečene i paralizovan na jednoj strani, bio je u hodniku pevajući žalosno piskavim glasom.,., Zaverile smo se, da nas nikad više ništa neće navesti da ostavimo svoje bolesnike, za koje smo odgovorne dogod im mije dobro,

»Tako smo svršile svoj posao u slobodnoj Srbiji, Nekima od nas činilo se nemogućnim napustiti je u trenutku sloma, Došle smo bile da pomognemo; i sad, kad je naša pomoć bila mnajpotrebnija, bilo je očigledno naša dužnost da ostanemo ma biljezi,., Imale smo sreću, bar neke od nas, da radimo i dalje za Srbe i u srpskoj bolnici, dogod je bilo u njoj Srbš kojima je trebalo pomoći, Druge opet, koje su kao i mi želele isto, nisu imale istu sreću, nedo su morale provesti

491