Nova Evropa

задржавао за себе најбоље лежиште, други би имао тенденцију да поједе или попије више него што је ишло у његов део, трећи би се тужио на путу преко Ругова да он није рођен да води мазгу под теретом и да то у Индији никад није чинио, и т, д. Напротив, жене су увек давале нама од оног мало што су саме имале, и тврдиле су да имају доста и кад нису имале ништа; оне би скиљале свој последњи пртљаг са кола или са мазге да натоваре каквог изнуреног српског војника, којих је било пуно по путу и које ионако нису могле све спасти; оне су давале свој последњи сребрн и никлен новац изнемоглим аустријским заробљеницима, који су се вукли по путу; оне су ћутећки сносиле све невоље, који пут једва биле у стању корачати и у шали говориле застајући: „Не ћу даље, страјкујем“,и кад им никако није било до шале. Она девојка што је ишла неколико дана у опанцима, никада се није пожалила да су јој украли ципеле, и ја сам то сазнао тек у Подгорини, Тек у Бриндизи, кад смо се искрцали из лађе, сазнао сам, да је друга једна девојка скрхала руку паднувши на путу у мраку, те да има остати ради операције у болници, она је ишла целе две недеље са страшним боловима, неказујући ником ништа. После два месеца посетио сам је у брајтонској болници, а после је она опет отишла да негује српcke болесне војнике на Крфу, У Енглеској сам накнадно сазнао и за другу једну болничарку, да је имала опаку рану на нози за све време пута; тада сам се сетио, како је она понекад, — зацело кад већ није могла даље, —- замолила да претоваримо коња или мазгу да може узјахати, Једној болничарки, док је ходила са друге две девојке уз воловска кола са пртљагом, прошао је кроз груди и кроз једну мишку куршум из војничке пушке, намењен другоме, Рана је била тешка, и ми смо тада мислили да је смртоносна. У пољској болници, камо су је однели, кад је дошла к себи, прво и једино што је проговорила било је: да се не казни војник који је пуцао јер да није крив. Њу смо носили на носилима догод се могло; најзад смо је морали оставити у болници у Косовској МитроВици са друге две сестре, где су их Аустријанци заробили,

она је оздравила, након дугих невоља вратила се кући, и поново отишла на војиште, Тако бих могао наставити о свакој појединој,

Нашу су дружину водиле шеф и секретар мисије, Др“ Кинг-М6 и Мис Мек-Глед, Оне су највише допринеле, да су при свим неприликама у нашој малој команди влодали несамо ред него и задовољство. Кадгод би моји покушаји да набавим хране пропали, оне су уверавале да имају свега у изобиљу, и прве су простирале своје ћебе на ледину као да су нашле најмекшу постељу, Све су се надметале да помогну једна другој, тако да је свима остала најлепша успомена на она

481