Nova Evropa

спорт из кола и тералаца разних јединица, једини покретач да оставе рањенике био је изглед да ћемо више користити српској војсци образујући рањеничке команде у позадини, непосредно иза војске. И тако смо најзад и ми последњи напустили Крагујевац, после војних власти. Док смо, у дугом низу кола, излазили из вароши, слушали смо страховиту јеку од експлозија из најближе близине —-: то су наши рушили крагујевачку тополивницу,

У Краљеву, где смо опет нашли све остале, после четрнајст дана, ситуација је била још гора. Војска се и даље повлачила, па је требало коначно решити шта ће бити са страним мисијама. Тада су дошле у Краљево, из Крушевца и из Врњачке Бање, где су се биле зауставиле са својим болницама, пред шефа Српског Санитета и главног британског комесара (Сер Рефа Пеџета), шефови болница Др, Ингле и Др, Хечисон, и рекле су им без околишења, да оне неће нипошто даље напуштати своје рањенике, већ да ће остати са својим болницама где су ма шта се десило. Њима се придружиле још и друге британске мисије, и тако се нама скинуо с душе тешки терет, јер несамо што нисмо имали никога да оставимо за собом уз наше рањенике и болеснике него нисмо имали ни транспортних средстава или уопште могућности за евакујисање толиких страних болница и њихова особља. Наша дружина остала је, међутим, на окупу, са задатком да и даље образује рањеничке команде иза војске, и спустила се у ту сврху прво у манастир Студеницу. Али је ускоро дошло наређење, да се иде даље. Тада је тек настало право повлачење, са свима перипетијама, Мало и велико, мушко и женско, војска и грађани; артиљерија, комора, Црвени Крст, аустријски и бугарски заробљеници, Митрополит а за њим мошти светитеља; аутомобили, велики и мали, кола и стока сваке врсте, и пешаци свију чинова и редова, — сустизали сусе и престизали, гурали се један мимо другог, по рђаву путу и по киши, кроз воду и блато, и по снегу, без застајања и без реда, хитајући напред — камо 2 — нико није знао, просто да спасавају голу душу.

При свем том, Енглескиње, које су биле у Србији за време Рата, и које су се једне за другима отуда вратиле кућама, неке пре повлачења, неке из бегства, а неке из ропства, понеле су, осим успомена, скоро све и једну жељу; да се врате у Србију, Оне које су тако тешке дане и месеце провеле негујући српске рањенике, и пробијајући се кроз Албанију, желеле су да се врате Србима и да им даље помогну. То је био најлепши плод њихове посете у Србији, и најбоље сведочанство за обоје, и за њих и за Србију. Да признам искрено, био сам пријатно изненађен оваким резултатом, Ја сам се бојао, да ће ситне прилике и недовољно

483