Nova Evropa

ности, А историјски роман одговарао је најбоље укусу читалаца, и Сјенкјевић, који је стекао светску популарност и прославио историјски пољски роман, није био неочекивани метеор него резултат дуге еволуције те литерарне врсте у Пољској. Од његових претходника најзаслужнији је свакако Јосиф Игњат Крашевски (Кгазгемзјк!, 1812—1887), познат у своје доба и. у иноземству (особито по словенским земљама и у Немачкој) жао писац необичне плодности, Посебно треба споменути Сипрјана Норвида (1821—1883), песника који је стварао у емиграпији и који својим делима наткриљује своју епоху. Он се противио сужавању књижевности на народна питања, навешћујући увелико новог човека и нова схватања поезије као функ-. пије живота, везе уметности и лепоте са свакидашњим радом и борбом за крух. Као песник-мислилац борио се са тешкоЋама облика и с изразом стварајући свој специјални језик, који. његови савременици нису могли разумети, али су га „открили“ „млади“ на почетку ХХ века, те је стекао много одушевљених поштовача и присталица,

Неуспех устанка године 1863 мења однос народа према романтичној поезији, коју сад оптужују да је извршила штетан утицај на омладину, и да је, у ствари, она крива катастрофи, Ова реакција у животу и у књижевности Пољске коинцидира. са тријумфом позитивизма у Западној Европи; напоредо с њом иде култ науке, и поименце технике, и отада се будућност народа не изграђује више на заверама и егзалтираној вери у победу идеала, него на постепеном економском развитку, на напретку индустрије, на ширењу просвете међу широке народне слојеве. Вођа варшавског позитивизма био је Александар Свјентоховски (Змјепгосћох5 И), бриљантан публицист, али уједно и приповедач и драматичар чија су дела прожета још увек узвишеним хуманизмом. Позитивистичка се књижевност одриче великих проблема такозване „народне метафизике"; она прати изблиза све појаве и потребе друштвене, распршује. сумње, указује путеве, води, и поучава. У то се доба развија поглавито роман, који најбоље одговара утилитарним потребама.

Ове радикалне промене у друштву и у гледању на свет вашле су најпотпунији свој изражај у роману „Лалка“ („Лутка“) Болеслава Пруса (1847—1912), Одличан романописац, а притом моралист и опсерватор живота, Прус је своје новеле и приче, реалистичне али уметнички обрађене, прожео песничким хумором и племенитом филозофијом живота, која веРује у тријумф добра и која уме опростити људским слабостима и погтрешкама. Осим „Лалке" написао је још два већа романа: „Еманциповане" („Етапсурап а“), слику еволуције пољске жене, и „Фараона“, велики историјски роман с предметом из античког Египта, написан на темељу опсежних студија, који је сигурно одвише мало познат у иноземству. У оквиру овог

519