Nova Evropa

него и у процесуалном праву, У закључку свога приказа, каково је стање на том правном подручју, писац констатује, да оно што је дозвољено на једном правном подручју није дозвољено на другом, да припадници исте Цркве на једном подручју имају права која на другом немају, да су припадници појединих пркава потпуно подвргнути црквеним властима, док на другим подручјима постоји цивилни брак; а унутар појединих пркава опет нема јединственога права. Тако је, у свему, то стање каос у коме је свака ствар могућа. Људи који хоће да склопе брак, или да га разреше, а наилазе на потешкоће своје Цркве, могу то постићи просто ако мењају веру, према потреби случаја, или aKO Ce из својих седишта макну мало према северу или према западу, како већ треба. Из тога има само један прави закључак: да је овако стање несношљиво и неодрживо, те да је неопростива небрига којом су на том подручју ствари остављене да иду куд их струја носи. Цела ова партија документована је примерима, како поједине вероисповести у том неодређеном стању раде што хоће, и мимо закон и против закона, па се износе и многе ствари које су досада биле непознате.

(Остали део ове књиге посвећен је приказу, уколико је Уставом то предуставно стање измењено. Програматски члан 28. устава: „Брак стоји под заштитом државе", има у првом реду важност као начелно правило, које ће бити

смерницом будућем законодавном раду. Противно оному што писац тврди, да је заштита Државе над браком по Уставу „суверена и искључива“, ми смо мишљења, да појам „заштите“

дозвољава ступњевање, давање веће или мање заштите, па не искључује ни сваку ингеренцију Цркве на брак (дакако опет у оквиру Устава). Пристајемо, међутим, уз писца, кад он — темељећи своје доказивање на члану 28. Устава, који је одмах проглашењем његовим ступио на снагу — каже, да је овим прописом искључено, да од Устава ма гдеи ма за коју вероисповест може важити, да су питања брачног права у искључивој компетенцији Цркве и њезиних духовних судова. Из тога логично следи, да су такове одредбе досадањег брачног права докинуте.

Које су практичне последице из овога; — Држава дакле има могућности ингеренције у брачно право и судовање на том подручју. Колико ће од тога практично доћи до изражаја, нато је одговор; онолико колико државни органи буду хтели да се тим правом служе. Крај познате инертности „надлежних“ и „позваних", практична је вредност одатле дабогме мала, Оно што Г. Томац поставља као практичну последицу садашњег стања, сигурно у пракси није често остварено. Што се нас тиче, ми бисмо се одлучно одупрли тому да „државни органи“ („а то су у овом случају управне

62