Nova Evropa

згоднији моменат да извојује од Г. Пашића декларацију о принципима управе будуће заједничке државе, у духу како су то желели сви слободоумни Југословени. Тако је дошло до Крфске Декларације у години 1917. Она је значила једну победу Трумбића а један пораз Пашића, И то Г, Пашић није никад заборавио. |Њих двоје, — како згодно рече један литерат, — откако су се ижљубили на Крфу отада су се омрзнули, И док су сви званични п полузванични фактори уздиsam Крфску Декларацију као југословенску „Мабпа Сћапја“, Г. Пашић је припремао своју одмазду, и у Лондону (1918) прогласио ју је само као један тактичан гест који га ни на што не обавезује. Гакав поступак изазвао је индигнацију код огромне већине чланова Одбора, којима је особито криво било кад су сазнали, да је Г, Пашић ангажовао једног Србина из Босне, члана Одбора, за свог тајног извештача, и кад су сазнали још нешто горе: да Г. Пашић контролише и посланике Краљевине Србије, акредитоване код савезничких влада, зато што сумња да су сувише пријатељи југословенског уједињења, ·

Сви ти узроци довели су до врло незгодне ситуације пред Римски Конгрес, и пред само потписивање примирја. Савезничким владама тај спор није могао остати непознат, па је то много шкодило ствари коју су обе стране заступале. О томе даје Др. М. Паулова опширан извештај у појединим одељцима своје књиге „Југословенски Одбор“ (ХИМ, ИМ ЖИКЕ п—РУШ), Та је историја врло занимљива, и заслужује да буде посебно обрађена. Овде желимо једино констатовати, да код чланова Одбора никад није било неповерења према Србији и Србијанцима као целини. Штавише, Ј. О, и опозиција Српске Народне Скупштине били су увек у пријатељским односима. У одвојеним и друкче образложеним акцијама они су хтели исто: — модерну и демократски уређену државу. Њихова је жеља увек била да тадања изгнаничка Србија послужи као узор будуће Југославије. Немешајући се никад у унутарње ствари Србије, Ј. О. је желео да, у интересу заједничке ствари, трзавица буде што мање. У свим споровима са Владом, Ј. О показивао је крајњу стрпљивост, јер су сви чланови његови веровали да су легитимни представници Србије и цели народ безусловно и неограничено одани југословенској ствари. Од године 1903, уосталом, дато је и одвише стварних доказа у том правцу, па није имао нико ни разлога ни права да у то посумња.

Још из Рима — крајем 1914 —, по споразуму с пријатељима и званичним представницима Краљевине Србије, упутио сам био писмо Г. Јанку Вукотићу, тадањем председнику Црногорске Владе, молећи га да који угледан Црногорац ступи у Југословенски Одбор као члан, Писмо је било упу-

92