Nova Evropa

Г. Симу Пандуровића почиње да гризе савест, То је добар знак. У последњој свесци своје „Мисли“ (1. и 16. фебруара), допушта он да оцењивач књиге В. Глигорића „Критике" цитира Жавера и Жана Валжана из „Јадника" Виктора Иго-а, да брани овог другог од оног првог, и да заврши свој приказ речима: „Јер можда је Жан Валжан и украо; али је он ипак ближи истини и човеку но непорочни, ничим неупрљани Жавер“. Стидљиво, и посредно, признање, али ипак признање, А — „Selbsterkenntnis ist der erste Schritt zur Besserung".

=

Naš Gospodin Ministar Prosvete mnogo zna, ali on musli da zna sve, Osim toga, govornički temperament često ponese, 'ka.o razuzdam hat, G. Radića u njemu nepoznate regijone, Tako je pre meki dam, usred Skupštine, nazvao englesku literaturu koja ga se, kako izgleda, ni taknula nije — »limunadom«. Mi bismo se, kao sitni posmatrači državničkih podviga naših krupnih narodnih vodja, i kao skromni ljubitelii lepe knjide, ipak usudili predložiti — sa dužnim respektom — blagoglagoljivome predsedniku HSS, da se pred svali svoj Govor osveži i umiri malo na izvoru ove limunade, Pouzdamo je, da bi — na kraju

— manje imao da poliže od onoga što je rekao, *

T., Богдан Поповић довршио је свога „Бомаршеа“, и Српска Књижевна Задруга издала га је у своме последњем колу. Ту (на стр. 94) стоји и ово: „Међутим, трговачки је посао такав да се, ово је једна друштвена конвенција, од трговца тражи само релативно поштење, Берза, крупна и ситна трговина, и све што личи на њу, суштином своје природе противне су оном отменом поштењу које смо увек у искушењу тражити од великих људи.“ Сви ми, којима су очеви и дедови били трговци, и који живимо у дубоком уверењу да смо од њих наследили апсолутно поштење, протестујемо противу овакова схватања, заједно са Г. Радославом Витковићем (у „Трговинском Гласнику“ од 12. фебруара); а они међу нама, који добро познају апсолутно поштење Г. Богдана Поповића, и који нарочито цене оно што он мисли и каже, очекују од њега да објасни, или —- још боље — јавно повуче ове своје рефлексије, које садрже неоправдану увреду целога једног великог, независног, и за развитак наше интелигенције и наше просвете тако заслужног сталежа. Трговци као сталеж нису одтоворни за један део београдске Чаршије, и за многобројне ратне и поратне милијунаше који тргују, а којих има и међу министрима и професорима универзитета. То поуздано зна и Г, Богдан Поповић,

—JI-—

128