Nova Evropa

ријод, и — као што ће се касније видети — остаје завршен, као нека органска целина.

Нови Књижевни Гласник пошао је одмах другим путем. Дошавши, као што је морао доћи, у додир с оствареном југословенском идејом, идејом старога Гласника, он се није умео снаћи ни определити, него је покушао да јој се склони с пута, да своје опредељење одложи, Ту је суштина његова спора с нама, „Новом Европом“. Али нећемо овде даље о томе говорити; констатујемо само, да тај обрачун још није свршен, да се нешто прогутало, и сад се чини невештим, и ћути,,,

Послератни Књижевни Гласник, дакле, не надовезује се органски на онај предратни, онај прави, онај стари, који смо сви ми толико волели и без којега такорећи нисмо могли бити. Ми смо дужни изрећи ову истину, и сами себи и другима, маколико да је привлачно бројати године и приређивати прославе, Након двадесетипет година од оснивања, ми желимо срдачно, и Књижевном Гласнику и нама свима, да Гласник нађе себе, да прекине „нову серију“ па да се врати к старој, и да не буде тек боље или лошије уређиван часопис за публику која чита само ћирилицу, већ да освоји Југославију, и постане опет средиштем душевног и јавног живота народа, —- народа који га сад може примати с једног краја на други крај под истим поштанским жигом.

Лим.

Књижевне индискреције.

У броју „Југословенске Њиве" од 16. фебруара т. г. објављене су три песме у прози Ј. Дучића, и под сваком — као место постанка — Каиро (вероватно, да би молитва жене у пустињи била што топлија), Додуше, Г, Дучић није још стигао на своје ново место опредељења, али ми препоручујемо нашим књижевним историчарима да узму овај податак као аутентичан, па да прећуте присуство Г. Дучића (13, фебруара) на свечаној вечери „Српског Књижевног Гласника" у Београду, — ради здравице коју је том приликом држао. Јер би потомство могло бити разочарано да сазна, даје његов љубимац-песник певао не зато што му се пева („аећ чпбе wie ein Vogel singt") већ — да угоди Г. Б. Поповићу и „Српском Књижевном Гласнику", Част и једном и другом, али нека нам буде допуштено веровати — у интересу наше лирике —, да је ова љубазност била. плод тренутне песничке ћуди, један од оних „лажних дијаманата" (Скерлић) из руку овог нашег „краља фразе" (Гролј што их је овај навикао расипати око себе сувереном генерозношћу у часу инспирације,

=

127