Nova Evropa

hrišćanstvo španjolskog naroda, već ono Trentinskog Komcila, — politika dakle a me religija, Kanonsko a ne Evandjelsko Pravo. I s jedne i sa druge strane politika, Medjutim se pučko i devičansko hrišćanstvo dalo ma misticizam, progamjan od Inkvizicije, ili je degenerisalo u predrasudama.

I u političkoj borbi crkovnog raskola rešavalo se božanstvo Čoveka, Samo, dok su jedni nastojali da s pomoću političke akcije obrazuju države, drugi su se okupljali da s pomoću religijozne kontemplacije obrazuju duše, Posred ove borbe rodio se sam, i borio se sam, bez vojske, — Don Kihot, 1 umro je sam; sam i čedan, Don Kihotovo devičanstvo jeste, baš kao i omo Isusovo, jedan veliki misterij,

I sada, kako sam vam ukratko ispričao tragediju naše agonije, šta ima da se još rekne? Mi smo dezorijentovani {= dezokcidentovani) u ovoj Evropi (gradjanskog) Društva МагоdA, ali ne i bratimstva (religijoznog) naroda, Već je Macini, veliki Macini, onaj koji je stvorio poslovicu »Bog je — N arod«, propovedao, da je život poslanstvo, Poslanstvo čega? Jer bogo-narodu moraš dati neki razlog, neki cilj života, Stvoriti državu, naciju? Ali, šta je nacija drugo do matica večnih duša! a

Danas, a ovoj agoniji Evrope, treba se setiti one proročk priče o smrti Ser Džona Falstafa koju govori Mistres Kvikli, u trećoj pojavi II čina Šekspirova »Kralja Henrika У«: Рајзга! je uskliknuo tri ili četiri puta: »Bože! Bože! Božel«, »Nato sam mu ja«, kaže Mis Kvikli, »da da utešim — to comfort him"! — savetovala, da ne misli na Boga, jer mišljah da mwije potrebno kroz ceo život dosadjivati sebi sličnim mislima, Mesto odgovora, zatražio je, da mu pokrijem noge, Stavila sam svoju ruku na postelju, da ga se dotaknem, — bio je hladan kao stena; opipala sam mu koleno, i bedro, i više gore, — bio je sav tako hladan kao stena...« To nije smrt Don Kihota, Španije, već je to smrt Falstafa, Evrope.

U ovome sutonu, za koji se ne zna da li je jutarnji ili večernji, zora ili sumrak, da li dolazi od Istoka ili sa Zapada, da li sveflost raste ili opada, izgleda mi kao da sretam sovu Atine, koja — kao znanost — vidi u tami, ali ne vidi pri svetlosti, i orla sa Patmosa, koji — kao vera — gleda pri svetlosti, posmatra Sumce, ali ne vidi u tami, (Ko kaže — znanost, kaže politika; a ko kaže — vera, kaže religija,) Koliko će stvari biti rečeno! Znanost, kao i politika, lovi po noći u tami, a sanja po danu; vera, religija, lovi po damu a sanja noću, kad se razočaranjem Sunca pale zvezde i kad nam se objavljuje nebo.

Ali da predjemo na vas, Slovene, i to ome u čijim se daišama biju krstaške vojne, unutarnje i intimne. Govorite mi o Kraljeviću Marku, o Kosovki Devojci, o Majci Jugovića, onoj

166