Nova Evropa

можемо да се споразумемо са њима и с њиховим принципима, потребно је да ми идемо к њима, да тамо разрешимо те принципе од којих они зависе; ти су принципи у њима у некој тако интимној вези, да их ми не можемо схватити догод не анализујемо све моралне и физичке трагове климе, традиције, религије, и свега оног што нама изгледа „шпански“ а што они носе у крви. Не може се рећи за народ који је дао највеће сликаре историје, да за њега спољашни свет не постоји; али се може, с извесном смелошћу, тврдити да ништа не постоји за тај народ. Ништа, — „нада", — најшшањолскија је реч шпањолског језика.

Шпањолац, рођен у самоћи, непоучен ни од какве предрасуде и ни од какова искушења, кад осети жељу да се изрази, учиниће то без правила, без упуства, и без реда, и зато је најслободније и најапсолутније људско биће, Њега не везује никаква дисциплина, никакво обећање; никаква тежња није јача од његове. Неки унутарњи савладани дивљи инстинкт као да је главна прта карактера ове расе, која потиче можда услед осећаја које је у њој пробудио и сувише голи и горки терен што јој га је судбииа досудила. Увек спремна да се одвоји и удаљи од свега, за њу нема ствари која не би могла бити стављена на коцку, окушана, изазвана. Шпанија се игра златом својих Америка и здрављем своје душе. Свет људских тежња предсказује се Инјигу Лојолском као објекат исто толико достојан његове пажње и његова освојења колико и једна лепа жена или један богат пазар. Религијозни шпански духови измислили су свакојаке приручнике и рецепте како да за себе освоје рај; а драматичари су написали комеmaje у којима се исто то задобија и губи са грандијозном безбрижношћу. Дон Хуан се игра са свим девојкама на свету, и умара се све дотле док не изгрди и сену;га Калдеронов Сигисмунд завршује тиме да, с истом ведром индиферентношћу, прихваћа живот сна или сан живота. Гонгора и Грацијан, узевши речима њихову свагдању употребу, компликују ову вежбу до апсолутне опскурности, по узору на оне олтаре барокних архитектура, пуних инвенција, контрадикција, и екстравагантности, А сваки може и сам лако наћи, у овоме правцу, примере из подвига Свете Терезе и Дон Кихота, за које је вредело живети живот ради саме идеје. И још Дон Кихот није никако био религијозан; а било би потребно снаћи се и у ономе што је за Свету Терезу имала да значи религијозна вера.

(во удаљавање од спољашњег света појављује се чак и код највећих шпанских реалиста, Пикарескни романсијери сликају стварност деформујући је у бруталне и горостасне карикатуре, Сликари који би, на први поглед, изгледали позвани да нам даду неку представу о самој Шпанији и њену

190