Nova Evropa

седалу: „Оис Тејо, ега [0'о!" („Како је све далеко"). Има у тој речи, изговореној са целом оном индиферентношћу андалуског акцента, нешто од заморености, створене из ироније и из безнадности, на чему мисао мора да се заустави, Ипак, постоји једна тачка на којој се овај нихилизам и ова иронија смирују —- у страсти, у уметности, у наслади; то је онај непобедиви инстинкт ризика и авантуре, — љубав за животом. [и велики доконичари, када реализују, манифестују монструозну плодност, неку неодољиву потребу да се расипају, Сваки познаје гигантне пропорције дела једног Лопе де Веге, једног Калдерона, и, у нашим данима, једног Гомеза де ла Серна. Не треба мислити да је дело Гонгоре, које, по толиким местима наличи делу Малармеа, као ово, конциповано полаганим, истрајним, и тешким напорима... Мли ентузијастичко дело Бласка Ибањеца! Реч овога човека, његова свуда присутност, његови подвизи, стварају огњиште енергије, која је вечно у акцији,.. Шпанија је неограничен извор оригиналних типова, и живот њених „Знаменитих људи" нуди многе разне примере необичне независности и личне снаге, Каприс, револт, насиље, жестина, карактеришу ове људе; потреба да непосредно афирмују неку опозицију, да се поистовете с неким протусловљем и ниподаштавањем. „| а mi que?“ је најобичнија реч у устима Шпањолца, а значи: „А мени, мислите да је што до тога стало“ Или: „Немојте да ми причате бајке! Ја их презирем, оне ме се не тичу. Ништа не може да ме такне, ја сам изнад свега." Идеја било какве зависности неподношљива је Шпањолцу. Он се поноси целовитошћу свога темперамента, и уображава да је он онај који ствара ствари и размешта их по својој вољи, Славно дело — тако јасно а тако неправилно — Павла Пикаса нека послужи илустрацијом ове неукротљиве фантазије.

Нико није више слободан од предрасуда него Шпањолац. Посвуда он носи своју слободу. Он се не брине ни за шта нити се чуди ичему; он издалека прати с насладом све спектакле свих промена и свих открића, које он чини међу објектима и људима. Његово измиривање скептицизма са страшћу чини се неким необичним мистеријем, и нерешљивим проблемом... Велика креација Шпањолца јесте апсурд. Он се'у апсурду родио, и по апсурду се креће, Неактиван у рату, немогућ да мисли и неспособан за логику, Шпањолац није срчан, али може да буде херој; тиме се тумаче толики војнички порази и толики лудачки јуначки подвизи, и то ће нам најбоље објаснити, како се може догодити да се, у једној Сервантесовој књизи, види где Дон Кихот дрхти. Али тај исти смисао за апсурд спречава уједно шпањолску душу да се изгуби и ишчезне у сну,

192