Nova Evropa

Г, Ј. Дучићу, или да нас „уверава“ који је смисао могао имати говор Г. Дучића о вечери „Српског Књижевног Гласника", Он је и сувише млад пријатељ |. Дучића а да би могао потпуно разумети „индискрецију“ коју смо ми себи допустили у „Новој Европи“ према том нашем одличном песнику-доајену и дипломати, и то се јасно разабире из његова писма. Са мало више уздржљивости, он је могао оставити нама и нашој уредничкој и књижевној савести све оно што смо тамо написали (ко зна ради каквих наших личних обрачуна са Г. Дучићем |), па ненаписати своје писмо у дупликату, Једино је, ради свог „коректног односа" према |, Дучићу, требало да напише њему писмо у Кајиро, с објашњењем зашто је потписао под његове песме нешто на што није био овлашћен, те што се могло погрешно протумачити (иако, наравно, не као „реномирање“, што ником писменом не би могло пасти на памет). То је све што је, по нашем скромном мишљењу, имало да учини Г. Крклец по овом предмету. (Узгред буди речено, ради обавештења, — по свим правилима која важе у историји књижевности, уколико је то нама познато, име места које се ставља под песму не значи место боравка песника већ место постанка објављене песме.)

Уредништво „Југославенске Њиве", објављујући писмо Г. Крклеца, нашло је за потребно да га уведе љубазним коментаром, како „Нова Европа“ „има нарочито истанчано опажање за ситнице без икаква значења“, и да каже, како смо „изнели као сензацију“ онај део белешке о потпису „Каиро“. Ко прочита ону нашу белешку лако ће увидети, да нам је наша загребачка „другарица“ са својим коментаром „приуштила“ један посве неоправдан буботак; јер је очигледно, да нам је онај потпис места под песме послужио само уводом за „индискрецију“ коју смо хтели да изнесемо у оној белешци. Али, од стране „Југославенске Њиве" ми смо већ навикли на ову врсту „коректних односа", што би рекао Г, Крклец; њени разлози за нерасположење наспрам „Нове Европе“ мора бити да су дубљи, али се овде на њима нећемо задржавати, Међутим, овај коментар „Југославенске Њиве“ усвојио је и „Српски Књижевни Гласник“ (од 16. марта), налазећи да се њиме „погађа у језгро једне одиста рђаве навике Нове Европе". Додуше, онај који то каже у „Српском Књижевном Гласнику“, Г. Владимир Вујић, тешко да плаче над „сенком баченом на светло име Г. Дучића" (за коју тражи Г, Крклец да се пребаци на њега и на београдску штампу), —- извор ових суза треба потражити за један број даље „Нове Европе“ (од 11. марта), у белешци: „Кад филозофи говоре“. Врло нефилозофски, Г. Вујић је брже-боље опет проговорио, и издао се — потписом (осим ако је ову „инди-

214