Nova Evropa

скрецију“ допустило себи само уредништво „Гласника“, да би смањило своју одговорност за овакав суд о „Новој Европи“),

Да признамо отворено, ми смо се у целу ову белешку и ушустили поглавито ради „Српског Књижевног Гласника“, Не разумемо, наиме, шта треба уредништву „Гласника“ да — у односима у којима смо — на нарочите обзире с којима ми говоримо о њихову листу одвраћа оваким ситним нељубазностима и ничим недокументованим приговорима7 Ако има шта противу „Нове Европе", зашто не говори отворено, како смо ми то у неколико наврата учинили, утолико пре, што имамо толике заједничке пријатеље и сараднике, Има доста крупних питања која би требало рашчистити, и преко којих се неће моћи вечно ћутке прелазити, Чему пуштати своје још неопробане и неуравнотежене младе поратне снаге да иза бусије одапињу тупе стреле на старе предратне пријатеље и сараднике, ради неких својих личних рачуна и осетљивости 7 Јер ево, у овом конкретном случају, шта се десило, „Нова Европа“ је врло озбиљно, иако благо, замерила врло неозбиљном начину полемисања међу нашим филозофима, од којих је један поименце и Г. Владимир Вујић, Тек што је то прочитао, Г. Вујић, који иначе можда и не чита „Нову Европу“, налази да „Југославенска Шива“ „погађа у језгро једне одиста рђаве навике Нове Европе“ кад каже, сасвим неозбиљно и са нарочитом тенденцијом противу „Нове Европе“, да ова „има нарочито истанчано опажање за ситнице без икаква значења", Може се то тако чинити некоме Владимиру Вујићу, који је од јуче у литератури, нарочито у часу кад му се замери за оно што он пише и ради, али не може уредништво које зна шта је ред, и које себе поштује, пустити то одмах у свој лист, Није достојно „Српског Књижевног Гласника“, бар не његових добрих традиција, којима смо M ми некад нешто допринели, да на овакав начин не води рачуна о оном шта се у њему пише и о коме се пише, Ми му то не можемо и нећемо заборавити,

Свесни, да се памти оно што ми учинимо криво и погрешно у нашем публицистичком раду, и да је то тако право, и ми добро памтимо што се нама учини неправо, па смо уверени да ће једног дана ипак доћи до обрачуна и сваки добити своје, Нека прође, што рекао пок. Скерлић, и двадесет година, ми нећемо заборавити ништа од онога што се данас пише и ради, и чекаћемо стрпљиво своје време, Али нам је жао кад се, без потребе, забада трн у здраву ногу и прикупља све више зле крви, те компликује ствар оног коначног обрачуна.

— л—

215