Nova Evropa

од 1860. Тај ненадмашни аранжер кадрила, имао је о рату и о стратегији чисто свој појам, и стављао је увек на вагу промашену војничку акцију наспрам политичке победе, Он није веровао да се Италија може да искупи сабљом и борбама, утолико мање побунама, за које је начелно држао да су увек злочин, ма која била њихова сврха, будући да је био високо изнад предрасуда народа, Притом је сматрао веома важном ствари да свуда, у Италији и у Европи, дође до нових чина, а да ту не изостане и пијемонтеска светиљка, Нико пре њега, и нико јасније од њега, није сагледао високу задаћу Пијемонта, нити је ико више од њега настојао, у доброј вери, да пијемонтизује Италију. Да би се зауздало необуздани елан Кавурове политике потребан је био Мецођорно (1 Мегхоботпо); народ подозрив и веома осетљив, Оно на што се мало освртало године 1860, када су се две опречне политичке струје брже-боље сукобиле и дограбиле, те када се поставила једна страна десно а друга лево, било је одвајање у тишини Централне Италије, мислимо ту оне Италије којом се Ризорџименто био нарочито инспирисао, — Италије Комуна и Сињорије, Дантеа и Макијавелија, традиција премало феудалних а да би могле ценити користи једне јакобинске слободе, која је, са Кавуровим јединством, имала да буде аутоматски стављена ван циркулације, Сада она стоји, не без неког историјског права, као какав неосвојив град духа, заштићен ђаволима. Тако се није градила. Италија!

Услед својих принципа, и услед самог факта, да се на њима конструјише једна економско-политичка идеја уједињења, превише једноставна, било је судбоносно да је Кавур произишао из духа Ризорџимента, и да се радије везао за монархистичке бонапартистичке традиције. Али нас то не може да чуди. Зрака сунца с Остерлица. засјала је над овом Трећом Италијом, коју би боље требало назвати Италијом Треће Државе. Као и Наполеон, Кавур ствара један свет из ничега,

Кавур помера потпуно смер нашег Ризорџимента. Од једног унутарњег нацијоналног и народног факта, он га свлачи на питање спољне политике, које има да се реши на седељкама интернацијоналне дипломатије, Везује нашу независност за судбину и за дух једне коалиције или неког европског политичког родбинства. Сили је да изникне не из сочних коренова своје историје, већ из сухих таблица човечјих права. На овим протуисторијским основама, Кавур, вичан да све захвати својски, и Папу, и Аустрију, и Русију, и аграрно питање, и политику, итеологију, а поглавито дрвене главе својих опозицијоналаца у Субалпинском Парламенту, учинио је више, много више од онога што је било потребно. Не задовољава се, да створи Италију једном и независном чудесним покретима генијалних прстију, већ хоће да је учини демократском

249