Nova Evropa

обезбеди хљеб““). На општу несрећу, није дуго потрајало па су се осјетиле посљедице које он предочаваше, Оне су погодиле обе братске и савезничке краљевине, Њенерал Пешић (на стр. 26) смјело потврђује: „Да је наша Врховна Команда (Србије) била благовремено обавестила црногорску Врховну

оманду о промени свога комуникацијоног правца (одступање војске преко Црне Горе), онда не сумњам да би снабдевање обеју војсака било много боље и не бисмо изгубили наше најбоље војнике приликом тога одступања“, Овоме не треба коментара. — Ђенерал Пешић констатује даље, да је већ у јуну 1915 стање (снабдијевање војске) „било постало посве критично"; он тада јавља србијанској Врховној Команди: „Црногорска војска располаже са врло мало артиљеријске и пешадијске муниције, те је неспособна за макакву озбиљнију акцију. Тако за аустријску манлихерову пушку нема више од 200 метака на пушку, за немачку маузерку 480 метака, а за руску московку по 760 метака на пушку... — Са топовском муницијом стоји се-још горе, јер има велики број топова који имају по 80 метака на цев, као пољски руски обуховски и пољски крупов брзометни топ 7.5 ст; а највећи број метака је на један топ 650 за пољске дебанжове топове. — За хаубице Шнајдер-Кане 12 ст има свега по 35 зрна на цев, а за крупове хаубице 12 ст свега по 35 зрна на цев“ (стр. 8). Мало даље, ђенерал Пешић (на стр. 16) објављује рапорат, који је био упутио надлежнима у Србији: „Пошто од целе црногорске војске нас интересује Санџачка Војска", то за њу предлаже издржавање, „а остатак прногорске војске оставити црногорској Врховној Команди на расположење за одбрану Црне Горе, коју да формирају црногорски официри, а сви српски официри да се врате у Србију“. „На овај начин“ — вели — „добило би се двоје: што би Санџачка Војска била под натлом директном управом (Србије); и друго, што се не бисмо бринули о исхрани и одбрани целе Црне Горе", Ето, то је био однос Србије наспрам Црне Горе, у данима, када се одлучивало о њихову заједничком спасу или погибији! Ђенерал Пешић завршава свој рапорат; „Овај предлог наишао би на велики отпор код Краља и Владе (Црне Горе), те га треба усвојити само ако је у нашем интересу, да Црногорци или приме овај предлог или да одазовемо целу Српску Мисију“. Али се ђенерал Пешић ни на томе не зауставља; он се не устеже да поведе ријеч (стр. 16) и о „сигурним извештајима“ које, вели, има о накани Црногораца да се преселе (у току ратних операција) у Србију, Штавише, јавља да су му се „поверљиви људи (у Црној Гори) обраћали и питали да ли да својим пријатељима саветују прелаз у Србију или не", те

") Види „Ратник“, свеска за новембар и децембар 1924, страна 13.

369