Nova Evropa

тражи, преко Министарства Војног, онда у Нишу, инструкције своје Владе, „како би се знао управљати у овоме правцу“...

Ђенерал Пешић износи документе које има, и добре и лоше, Али он (на стр. 23), пред страшном јавом — катастрофом Србије и Црне Горе — брани себе и Црну Гору од кривице за катастрофу при повлачењу трупа из Србије: „У Црној Гори влада глад већ седам месеци, и нема ништа ни у земљи ни у слагалиштима, О овоме сам више пута извештавао Г, Министра Војног и нашу Врховну Команду (Србије), као и о мерама да се исхрана осигура, али никад нисам одговор добио." То је бар искрено и јасно!.., Тадашњи помоћник Начелника Штаба Врховне Команде Србије, сада ђенерал у пензији, Живко Павловић, жив је, Он и иначе публикује материјал и студије за ратну историју. Даје му се јединствена прилика. да узме ријеч и о улози Црне Горе у посљедњем Рату, те понаособ о односима између Црне Горе и Србије, бар до пада једне и друге при крају 1915. Публикација његова колеге Бенерала Пешића на то га позива, Ако су Врховној Команди Србије политички фактори наређивали онако држање наспрам Црне Горе, — како то наводи Г. Пешић, — на сриједу с истином. То тражи част ондашње Врховне Команде Србије, а то траже и сви живи, као и гробови „ужасних жртава“ (стр. 23).

Далеко смо од помисли да овдје улазимо дубље у испитивање несамо перијода славе и несреће (1914-5) него ни саме публикације ђенерала Пешића, Овдје није ријеч ни о такту, мудрости, умјешности појединих одговорних фактора. Указујемо само на извјесне тешке истине, планове и намјере, које је народ платио незапамћеним мукама и жртвама. Да је кривица до Црне Горе, документи би били публиковани, зар би је ико поштедио! А одбрана Црне Горе у том погледу представља читаву литературу и непобитно утврђује само заслуге и жртве Црне Горе, Послије пада Србије, и Русија и Италија једногласно су узвикнуле: пад Црне Горе био је неминован, — он је природна посљедица пада Србије; Савезници је нијесу могли помоћи ни спасти. Француска је то исто очитовала; Клемансо је осуђивао Савезнике што нијесу боље помогли Црној Гори, док је вице-адмирал Бесон (у службеној „Лиг Маритим“, Париз, фебруара 1918) војничким разлозима немогућношћу Савезника да помогну — објашњавао пад Србије и Црне Горе, Далеко би нас одвело да ређамо све компетентне оцјене које су, у истом правцу, потекле од стране војних и политичких ауторитета. Кад би требало, могли бисмо доћи и до докумената из којих би се дало утврдити; ко је и како роварио против Црне Горе, усред боја, док су пуцала чела и падали јунаци, Но и без тога, данас је јасно како је дошло до стања које ђенерал Пешић приказује (на стр. 13) овим ријечима: „Савезници су категорички одбили осигурати довоз

370