Nova Evropa

Формална могућност сарадње са страним капиталом за Совјете пружена је тек после „Неп“-а (проглашен 15,Л1, 1921, на Сверуском Конгресу Комунистичке Странке у Москвиј. Још шире наде у овоме правцу отварала је Конференција европских дипломата у Кани (6. [. 1922), али резолуција на њој донесена није прихваћена од Конференције (априла и. г.) у Ђенови. „Неп“ није давао довољно гаранције да ће Совјети озбиљно прихватити туђу концепцију капиталистичког привредног система, и то је био један од главних разлога да општи трговинско-економски споразум између европских држава и Совјета није остварен. Тако комунистичком дефицитном господарству није остало друго до да непосредно заинтересује страни капитал, и то путем сепаратних трговинских уговора и давањем концесија страном капиталу. Перијод од пет година који нас дели од почетка „Неп"-а даје потпуну могућност да прегледамо резултате концесијоне политике Совјета, у коју су вође комунизма полагали некад толике наде.

Изнећемо податке званичне „Правде" (од 26. П. 1926) о концесијама странцима. До 1. јануара 1926, Совјетска Влада примила је у свему око 1500 концесијоних понуда од стране страног капитала, који је, углавном, показао највише интересовања за трговачке концесије; до тога доба подељено је укупно 117 концесија, међу којима код 31 концесије узима учешћа и државни (совјетски) капитал. По земљама, на прво место долази Немачка (са 23 концесије), па Велика Британија (21), 0.5. А. (12), Француска (3). По објектима експлоатације, ове концесије деле се овако: трговачких 33, индустријских 23, за руде 21, транспортних 12, сеоско-господарских 16, шумских 6, грађевинских 2, различитих 4. Капитал, који је фактично уложен у концесије, досиже 25 милијона златних рубаља, док би према уговорима имао досегнути око 140 милијона, а дајући посла на 75.000 руских. радника. Приход од свих ових концесија игра врло незнатну улогу у народном господарству земље: Совјети рачунају на 1925/1926, у сразмеру, око 12 до 15 милијона златних рубаља, што сачињава отприлике 396 спољне извозне трговине земље. Најважније и највеће су ове концесије: јапанске угљено-петролејске (на отоку Сахалину), „Хариманова" експлоатација мангана, „ЛенаГолдфиљдс" (добијање злата), онда шумске („Русо-Англо-Јес", „Русо-Холандо-Љес", „Русо-Норвего-Љес" ги т. д.). Сам Хариман износи 859 целокупне совјетске продукције рудаче мангана; „Лена-Голдфиљдс“ даје око 20% целокупне продукције злата; шумске концесије, у свему, чине 3090 шумског совјетског експорта, и т. д.. Један од главних разлога за слабо интересовање страног капитала за руске концесије лежи у томе, да совјетско законодавство не штити довољно интересе контрахената; концесијона власност страних капиталиста није

112