Nova Evropa

формулисано од Бухарина, који је истакао, да ће препорођена приватна привреда и пораст благостања сељака, углавном малог поседника, добро доћи социјалистичком уређењу државе, и да ће ускорити социјализацију државе, нарочито путем кредитирања сељачке господарске кооперације. Ово је мишљење коначно и продрло, и Стаљин је, проширујући љенински „Неп", закључио да заведе читав низ олакшица економске природе за сељачки сталеж, у сврху одржања и ојачања веза са селом, које су олакшице имале углавном да дозволе сељацима закупљивање земљишта, те да им отворе могућност коришћења најамном радном снагом,

„Неонеп" Стаљина имао је дакле поглавито сврхом, да препороди аграрно господарство земље, као главни, управо једини, извор за стварање активних ставака државне плаћђевне биланце. Заводећи „Неп“, ЈЉењин није имао намеру да задовољи потребе руске привреде и трговине, већ једино да намакне она потребна материјална средства која би омогућила бољшевицима останак на власти, будући да се изјаловила нада бољшевика у светску револуцију, „Неонеп" се јавио као лотичка последица „Неп"-а, заменивши га, јер је порасла потреба за капиталом, па су ту потребу бољшевици морали покрити самостално, кад им је пропало уздање у притицај страног капитала. Основни принцип, задатак „Неонеп"-а, по мишљењу Стаљина, било би, да се Русија као аграрна земља развије и као земља са самосталном индустријом, потпуно независном од утицаја спољних тржишта, — да се од Русије начини у сваком погледу једно аутохтоно подручје. Стаљин наиме држи, да би богатство Русије у рудама и радној снази могло створити индустрију која би сама могла да израђује потребне и различите техничке стројеве и остало оруђе.

Стаљин, међутим, пушта с вида два важна чиниоца при продукцији, а то су: капитали техничка спрема, којих Русија данас нема, Његова је погрешка у томе, што гради свој систем на чисто теоретским премисама, необазирући се на реално стање данашње Русије. Намеће се као прво питање: откуд мисли Стаљин намакнути средства за индустријализацију земље 2 — Та средства, мисли Стаљин, имао би дати срж Русије, руски сељак; и то на тај начин, што би му власт одузела, у форми натуралног пореза, вишак жетве по цени која би била мања од цене жита на светском тржишту: та диференција у цени дала би потребна средства за индустријализацију Русије. Руски би сељак морао, према томе, да купује фабрикате бољшевичке индустрије, и то уз велику цену и лошег квалитета, без обзира на сигурну конкуренцију Запада. А руски би радник морао такођер да поднесе жртву за ту индустријализацију, дајући свој рад јефтиније него што га даје његов друг на Западу. По мишљењу Стаљина, на тај

114