Nova Evropa

да остану Совјети, — нека остану Совјети. Ако затреба чак и диктатура за неко време, — биће диктатуре. Све је могуће, ништа није облигатно! Јер свака форма, говорећи реално, није сама по себи ништа, — или је чак и горе од ничега, јер она дели људе; садржина је све, и она сједињује оне који су сродни по духу и који спадају скупа.

та се дакле једино; каква ће бити ова садржина7,.. „Програм“ новога поколења, дакле, врло је једноставан, и исцрпљује се у неколико речи: успостављање праве нацијоналне Русије, ослобађање духова, и жива стваралачка делатност.

о је све; али то је уједно доста да створи Нову Русију, Америку нашег континента, Минимум политике, макси-

мум рада, — то је лозинка нове генерације, У Русији данас, ако се може веровати совјетским новинама — а њима се може веровати кад „изливају срце“ —, све

је већ готово да прихвати ову лозинку, овај „аполитичан“ став. Бољшевичка дисциплина сјајно је извршила своју улогу: сви су постали „беспартијнима", и сви помало сањају да већ једном постану опет својим господарима, „свој газда“, То је последицом дубоке унутарње реакције, која ће —- пре или после — бољшевизму заврнути шијом. Осетило се, да је политика занат за беспосличаре; опазило се, да се од „папира“ не постаје ни сит ни срећан. Догађа се нешто слично као у Француској након Велике Револуције, само што је онде томе природном и здравом процесу стао на пут Наполеон са својим безбројним и бескрајним ратовима. У Русији, можда, неће доћи до тога, из једноставног разлога што је ратовање сада готово немогуће, Тамо ће се, надајмо се, прећи одмах на велики, огромни, стваралачки рад, на успостављање: оног што је порушено и изграђивање новога.

Руски је сељак, дакле руски народ, по својој природи, реалан и раден. Он је сам био свој „ујединитељ": сам је „открио“ и освојио Сибирију, ту будућу руску Америку, сам створио себи велику светску државу на два светска континента. Његова се раденост и способност снажно манифестује и у иностранству, дакле у руској емиграцији, бар у њену млађем делу, који припада новој духовној генерацији. Данашња руска емиграција — то треба нарочито истаћи — нису само „врангеловци", царисти, генерали, и „грофови“, а још су мање капиталисти, већ је то, у целини, један комад руског народа, отргнут из живога тела: то је, углавном, руска интелигенција, и то већином она најмлађа, која је тек учила по вишим и нижим школама кад је букнуо Светски Рат, Она је — ако се изузму извесни лоши и покварени елементи — показала у емиграцији снагу за највећи духовни самопрегор и отпор, способност прилагођивања уз све могуће, често готово немогуће, прилике и услове живота, и несаломљиву вољу ка

104