Nova Evropa

„Живот и дела великих људи“ (1879), узима једино Шекспира, поред Милтона, као представника енглеске књижевности. Године 1875, преводи М. П. Шапчанин са Митом Живковићем „Хамлета“ по Боденштетову и Шлегелову преводу, за београдску позорницу (што је Г. Поповић такође пропустио да спомене). Ослањајући се вероватно опет само на Јовановићеву „Драмску библиографију“, Г. Поповић не говори ни о још два друга превода Шекспирових комада, од Мите Живковића, који су играни на београдској позорници: први је „Коријолан“, што га је 1882 превео по Вилбранту и Пецу; а други је, опет из 1882, „Магбет“, преведен по Боденштету и Фосу. И неки Н. Н, преводи (1881) по Боденштету, за Београдско Позориште, „Отело, млетачки цпрнац“. Али да се вратимо на седамдесете године, када Л, Костић даје за Београдско Позориште своју „Укроћену горопад", када се појављује превод „Хамлета“ од К. Станишића-Станише (Костић даје 1884 свој превод „Хамлета"), и када се у Н. Саду игра „Краљ Лир“, преведен од Стефановића, Костића, и Хаџића, Тих година и Змај, већином у својим сатиричним песмама, чешће спомиње Шекспира.

Осамдесетих и деведесетих година, на београдској Великој Школи, и у књижевној критици, узима видно учешће група професора која се са много пажње посвећује изучавању било целе енглеске књижевности било њених истакнутих представника. Ту групу чине Светомир Николајевић, Вуловић, и Љубомир Недић. Због тога се, вероватно тих година чешће појављују Шекспирови комади на Београдском Позоришту, они често наводе Шекспира у својим радовима, они доприносе ближем упознавању са Шекспировим делима. Тако знамо да је Светомир Николајевић предавао у Грађанској Касини (1882) „О Краљу Лиру", и (1885) „О Отелу Шекспировом“. Тако је (1884), у Народном Позоришту, игран превод са француског велике драме у шест чинова „Виљем Шекспир“, коју је написао Фердинанд Дигије. О свему томе Г. Поповић не каже ни речи!

У „Србадији" (за 1883) додирује Војислав Илић питање о Шекспирову ауторству, у чланку „Шекспир или Бакон 7", и то тај чланак пише у вези са једним чланком о истом питању који је те године изашао у „Самоуправи", „Преодница" Драг. Ј. Илића (од 1884) доноси чланак „Берне о Шекспировом Хамлету", са потписом С,. У „Огледу"“ (за 1894) излази мањи чланак од В. Росића; „Извори из којих је Шекспир црпао грађу за своја дела“. У „Гласнику“ Мила Павловића (за 1893) излази од Ђ. Селића „Шекспиров партер“. Тих година излази и превод Ж, Илића „Троила и Кресиде", и Јовановићев превод „Мере за меру“. Ако споменемо још већ једном и напред споменути Зечевићев превод „Јулија Цезара" (из 1866), и први покушај Др. Свет. Стефановића да преводи Шекспира

206