Nova Evropa

његова првог и најважнијег излаза у правцу „Огапб пасћ Озгеп“, који представља Јадран и северозападни део Балканског Полуострва 2

На ово питање даје одговор сама природа —-: треба извршити добро и праведно уједињење југословенског народа који ту станује (Словенци, Хрвати, и Срби) и који говори истим језиком, а који својим огромним делом жели и тражи овако уједињење; а онда, ослободити га, ујединити га са Србијом, организовати, и дати му средства и могућности да брани себе и друге, На другој страни, треба подићи и ослободити заро"бљени талијански народ под Аустријом, и ујединити га с Италијом. Ове две скупине, постављене на вратима Истока и на обалама Јадрана, организоване на демократској и напредној основици, имале би образовати један савез, који би почивао на узајамним обавезама да ће испуњавати што боље може заједничке циљеве и интересе. Уосталом, будући да ми Југословени, који више који мање али свако бар мало, осећамо потребу да будемо задахнути неком великом и лепом културом која већ постоји, — колико поља за културне, економске, па и политичке и војне, интересе Италије, као силе која обнавља а не која пада у исте грешке, као народа који је тако близак и сродан нашој јужњачкој природи! А кад бисмо успели да се сложимо на овај начин, и да се представимо великим савезницима цивилизованога света, која би се демокрација могла томе одупрети2

Ето ту лежи, исказано у мало речи, оно што чини садржину мога скромног рада, који вршим настојећи, као што је природно, да сачувам пре свега чистоту и опстанак хрватскога народа, претпостављајући свима другим могућностима, у јединству и уједињењу југословенском, са нашом браћом по крви и језику Србима, а затим у савезу с Италијом, ради заједничке одбране противу заједничког непријатеља.

Једина ствар које се, да искрено кажем, бојим, и то доста бојим, то је, да би — ако се не ради довољно хитро и добро —, чак и након победе, у коју сада већ нико више не сумња, ствари за нас могле поћи и другим путем, те да би пангерманизам, ма и побеђен, могао остати чиниоцем који стално држи Европу у узбуђењу; а Аустрија, неверна и незахвална каква је била одувек, да би могла опет доћи у искушење да отуда вуче користи. Држим да сам доста јасно рекао што мислим.

Завршићу једном епизодом која за мене има моралне и етичке вредности готово колико и само јеванђеље. Читао сам у енглеским новинама, како је председник Поенкаре давао одликовање вашем Бизолатију, демократском министру, који је био у униформи алпинског наредника, говорећи му: „Војнику талијанском“. А Бизолати му одвратио: „Нисам ни војник тали-

364