Nova Evropa

јански, ни војник француски, — већ сам војник Антанте!" Нико, држим, у целој овој светској борби. није боље и краће изразио велики, огромни идеал за који свако јури да да све што има, да га да за опште ослобођење, за обнову света, за један бољи свет, за слободу и право, правду, и мир. Да би се пре и лакше дошло мети, свако мора учинити мали напор и допринети жртву, па се одрећи извесних предрасуда, потајних жеља, више-мање „пруских“, које заостадоше у свакоме. Али ја не сматрам ништа претешко кад се завитлала с толиким еланом светска демокрација, међу којом талијанској припада почасно место. 14. маја 1917.

Данас можда не постоји политичар, несамо међу Хрватима већ можда ни међу свим Словенима Аустроугарске Монархије, који би био омраженији, више клеветан, и више гоњен, него што сам ја. Све клевете: да сам агенат Србије, агенат Маџара, агенат талијански, па чак и агенат аустријски, потичу из истог

извора, — из полузваничног аустријског извора, а шире их нарочити познати агенти. И чему све то противу једнога циглог човека7 — Зато што они добро знају, да сам ја онај који је

изазвао духовну и политичку револуцију у хрватском народу, што је дотле био послушна стока аустријска, најпослушнија у њеним редовима. Насупрот клерикализму, најпонизнијој слузи Аустрије, свео сам антиклерикалну борбу из небулозних сфера догматских и филозофских у практичан живот и начинио је народном потребом. Ко би налазио задовољства у томе да се надмудрује натприродним финесама, тога су остављали на миру, јер ту народ није ништа разумевао; али ко би дошао и сам из народа, па му храбро говорио, да се клони клерикала вођених од бискупа и језујита, бечких слугана, јер да су они највећи непријатељи његова ослобођења, и ко би нашао нове младе људе да пођу за њим и да га у томе помогну, тај би им био опасан противник, и њега Аустрија, у своме народу слепо оданом и клерикалном, није хтела трпети. Десетинама година трпео сам неизречне перфидије, и да знате само колико су ме мучили с помоћу моје властите мајке, сироте жене коју сам обожавао, а којаје, препобожна, била сасвим у њиховим рукама.

Био сам противник Талијана (али никада њихов непријатељ!); али бих волео видети колико би Талијана, поименце од оних наших, могло рећи да нису били не противници, већ и непријатељи, Хрвата. Међу нашима, поуздано ни један!

Међутим, у заједничком интересу, треба сада посматрати ствари с нове тачке гледишта, Италија није више изложена на милост и немилост Немачкој, и њеној служитељци Аустрији. Италија се налази у новом друштву, у којему ју је одувек желела. видети њена демокрација. Треба ми да имамо храбрости

365