Nova Evropa

Постојимо ту од седмога столећа, Уништили смо, ми Хрвати, и то ми сами, на Гробничком Пољу, Монголе, који су у тријумфу, потукавши Маџаре, напредовали према Италији.

адржали смо све навале турске, које су покушавале у току од четири стотине година да прегазе Хрватску да би се бацили на богатства и благо венецијанско. Све се то данас заборавља. А Турци су 150 година били у Будимпешти, допрли до Беча, и до Пољске; Италија је спасена, а поименце Венеција, зато што Турци нису били у стању да прегазе Хрватску, нити да сагледају Загреба!.,.

Аустрија, змија-отровница, напујдала је хрватску солдатеску на Италију (1849), давши јој команду и слободне руке да чини штогод хоће, Хтео бих видети да ли има на свету војске која би одолела овакову искушењу и наређењу. Знамо добро шта су европске солдачке масе радиле у Кини пре 17 година и без наређења, па и противу наређења. Али док је та хрватска солдатеска под вођством Хајнау-а, опијена вином и крвљу, чинила да дрхти Бретшча у својој јуначкој одбрани, у исто су то доба копнели по аустријским тамницама и бивали стрељани понајбољи наши људи, који су покушавали узбунити народ.

У Италији је заостала мржња противу свега што је хрватско, и противу оних који су Хрвате послали те с којима су ови остали удружени за три деценије. Али, без живога зида хрватскога, који се за 400 година сталне борбе претворио у животињску солдатеску, шта би било са Венецијом7 Да ли заслужују онај стотинак Хајнауових хрватских убојица, који су се у Брешчи, уколико се зна, дотле заборављали да су бацали депу са кровова, — да ли заслужују толику популарност да се њих ради баци тако одвратна успомена на читав један народ 2

У томе се и састоји моје дивљење моралној храбрости најбољих духова талијанских, — (без обзира да ли су нам савезници и пријатељи, или противници као јуче —, и моје признање остаће вечно живо наспрам најбољега дела вашег тенијалног народа.

10. јуна 1917.

Ја пристајем на компензације за оне који су допринели да се ослободимо и ујединимо, и који имају да нам буду сутра савезници и пријатељи, било из љубави било по невољи, противу заједничког и снажнијег непријатеља, Има разних начина да се то постигне без повреде оправданих нацијоналних и демократских принципа и права. Начело о „војним границама“ или „стратегијским границама“ одводи питање са поља демократског и напредног, и носи га у војничку касарну.

Допуштам сву озбиљност и незгоду стратегијског положаја. Италије поред суседа неверна и подозрива (ма био он и са-

367