Nova Evropa

на тајника Одбора и организатора Изложбе, што смо изложбу назвали „српско-хрватском“ а не само „српском“, и што смо нарочито наглашавали да је Мештровић пореклом Хрват и Далматинац! Он је и стварно показао своје негодовање тиме што није дошао на отварање Изложбе, на којем су лорд Роберт Сесил, тада помоћник Министра Иностраних Дела, и тадашњи Министар Просвете, одржали говоре! Срећом је његов дипломатски друг, пок, Веснић, спасао ситуацију дошавши на Изложбу чак из Париза, те тиме истичући своје симпатије за јединство Југословена, чијим је наравно символом имала и да буде Изложба. Држање Г. Бошковића имало је да значи, па је тако и схваћено, као отворено непријатељство према Југословенској Идеји; а наше односе према њему најбоље ће, можда, осветлити чињеница, да ја, као добровољни тајник Српског Потпорног Фонда (Зеглап ЕКебећ Еџпд), највећег удружења за помоћ Србији, и као један од главних приређивача Мештровићеве Изложбе, никад нисам прешао прага Српског Посланства, нити сам говорио са Послаником Србије, између јуна 1915 и дана када је, годину дана касније, стигао у Лондон наследник Г. Бошковића. Е

Овако чудно држање Српског Посланика у Лондону на води нас наравно на мисао да питамо, како се држала сама Србијанска Влада за време кризе, која је била на своме врхунцу када је Италија имала ступити у рат.

Изјавом Скупштине новембра 1914 у прилог јединства Србија је била јавно обзнанила своје намере и развила своју заставу, и нова Коалицијона Влада дала је била упутство свим својим заступницима на страни да раде у смислу јединства. Супила су у Нишу најсрдачније дочекали, и за свој успех у Петрограду имао је добрим делом да захвали званичним србијанским препорукама што их је био понео са собом. При свем том, Г. Пашић, који је одрастао у атмосфери где су српство и православље одувек значили исто, стално се осећао нелагодно при помисли да се у нову државу укључе толики католици; а сад је његова подозривост још и појачана, кад је видео до које би мере прихватање и брањење хрватских и словеначких захтева могло довести Србију у сукоб с Италијом. Тврдило се у више наврата, иако досад без доказа, да је Србија, после прве неуспеле аустроугарске офанзиве у Рату, понудила била Италији савез, према којем би Неретва сачињавала границу између обе државе. Поуздано је међутим, да је Пашићу било главна брига да осигура Босну и Херцеговину, излаз на Јегејско Море, и уједињење са Црном Гором, и да се овај програм дао лако довести у склад са огромним талијанским тражбинама, док то није било случај са пуним југословенским програмом. Поуздано је и