Nova Evropa

|__ и Сазоновљево одупирање попуштању Италији У дугом једном извештају Џашићу, од 11, априла 1925, Супило описује оптширно и у појединостима своје разговоре са Сазоновим, који је, на једној страни, изражавао своја подозрења у погледу католика-Хрвата —- доказујући, да су сва средства, као конкордат или словенска литургија, бескорисна „доклегод се буде Папа признавао врховном главом Цркве“, док је, на другој страни, исказивао „своје сумње у успех наших заједничких идеала, те категорички рекао, да ће Србија добити лепу одштету и доћи на море, али да је наш велики народни програм неостварив“. (Он дакле није веровао у остваривост словенског програма, и није мислио да се Русија може ангажовати у том правцу. Супило је брзо увидео у чему је ствар, а у томе га је још утврдио принц Јусупов говорећи; „Ја ћу Вам искрено казати, што Вам други неће рећи. Сва је несрећа у томе, што су тих ваших пет милијона католици. Да су православни, како би то све друкчије ишло! Али ви слушате Папу, дакле главара изван државе.“ — „Како видите, средовечна схватања. и погледи“, коментарише Супило ове речи у извештају Пашићу, У руском Министарству Иностраних Дела, он је налазио „место очекиване радости и приправности за сваку помоћ за проведбу ове мисли,.. само на скепсу, објекције, приговоре, и неверовање, као да им је то било неприлично, Ова ме околност одмах фрапирала, Дочим чим изађем из ових сфера у независну народну руску интелигенцију, одмах наилазим на топло схватање и одушевљење над досле код нас полученим“. Још је срдачнија била атмосфера у Врхов- | ној Команди. Генерал Јанушкијевић, у разговору од читавога сата, показао је потпуно разумевање стратегијских разлога којима је Супило настојао да појача своје захтеве у погледу јадранске обале; а велики кнез Никола уверавао га је, одмах на почетку, да њему не треба неко тек да доказује словенски карактер Далмације, Супило је отишао с утиском, да Јужни Словени „бољег пријатеља од њега не могу пожелети", и да је он „прави апостол наше ствари" (13. априла). Што се тиче Цара, Кривошејин је обавестио Супила о исходу једне аудијенције у току које је он покушао да растумачи Цару југословенско становиште, „Цар је био ванредно дирнут, и опетовано је изразио најпохвалније речи о мојој мисији, и сву своју симпатију. Али да уз најбољу вољу не може у ствари, за коју бих ја дошао молити, дати удовољавајући одговор." Услед ове поруке Супило је одустао од своје аудијенције, јер би ова очигледно довела у неприлику самог Цара, а можда би учинила више зла него добра. Овако, Цар је остао са осећањем пуним жаљења да је учињена једна неправда, и са жељом да се она поправи, иако он сам није имао довољно снаге и воље да и сам нешто допринесе томе. |