Nova Evropa

тежак као у тамници. Без обзира на традиције и прошлост, који би се могли приписивати некој сентименталности, да укажемо на извјесне обзире правде: Србија се постарала да прими интерес приближно уложеном капиталу у заједници; зар је Црна Гора релативно мање давала и губила од Србије за љубав заједничке државе Могло се дакле и њој што накнадити; па кад већ није могла, и не може, добити у сразмјеру према Србији, онда да јој се чини бар колико и другим дијеловима државе! Није до привилегија, него се већ правилно схваЋено јединство мора заснивати на потпуној једнакости и равноправности свих народних дијелова и свих крајева. Сем тога, треба најприје помоћи ономе који се највише пати и који најмање има. Они у Београду, међутим, веле: „Црна Гора је нацијонално сигурна, дај дакле да најпре друге задовољимо, а она нека чека“. То може бити оправдано кад је у питању Маћедонија; али је сасвим неискрено, кад се даје било којем хотелу у Београду по:7 милијона динара хипотекарног зајма, а за цијелу бившу краљевину Црну Гору — 5 милијона! Или кад се у предратној Србији направи десет жељезничких пруга док се у Црној Гори једва догради један колски пут (ПећАндријевица). Црна Гора није по уговору ступила у ову заједницу, нити је ишта тражила за себе, следујући својственом јој идеглизму. Али има један неписани уговор, који при таквим самопрегоревањима остаје утиснут у дубину народне душе, Неиспуњавање биљежи се као гријех; а гријехови се испаштају прије или послије, Излишно је, држимо, изводити ову мисао до краја,

Народу Прне Горе не даје се ништа за уложене тековине у темељима државне заједнице, осим мало празне сујете, хвале прошлости при разним конгресима и свечаностима, и посјетама Цетиња. Иако су овдје самообмане и обмане ове врсте сачињавале увијек један велики дио духовне хране, свако већ увиђа да се о јединој прошлости не живи. Стално гледање у прошлост води чамотињи и стерилности. Црна Гора је својом епском борбом одолијевала судбини коју јој је додијелила била историја; али потребама које намеће ново вријеме мора одолијевати радом. За минуле напоре и славу, за вјековна жртвовања, и за утапање своје индивидуалности у југословенску заједницу, Црној Гори треба учињети накнаду културним подизањем а не кађењем прошлости, Стварност нових дана је постала у њој и сувише груба, и поезија ту већ не даје инспирације, Из садашње потиштености она се може извести само стварном помоћу, и једино приносни и стваралачки рад може оправдати оне младе наде и одушевљење са којим је нова генерација увела своју земљу у државну заједницу.

Р. Вешовић, професор.

207

\ |