Nova Evropa

да не поверава више Г. Драгутиновићу овакве послове,.," —, критичар почиње са две опште замерке овоме издању. Прва од ове две „опште“ замерке могла би се пре назвати врло специјалном замерком; она: наиме каже, да је „била погрешка цепати Бранкове песме у две књиге... Кад се други народи труде да и они своје писце, који су несравњено више писали него Бранко Радичевић, издаду у једној књизи (Љермонтов, Пушкин, Петефи, Хајне, Гете, Шилер, Шекспир, и т. д.), зашто да ми онда цепамо Бранкове песме, када је ов _ много мање написао него ма који од оних2" — Споменули смо напред, колико је „потпуно издање" Бранкових песама што су га у једној књизи издали Српска Матица и Књижевна Задруга, а које још увек није критично (т, ј. у њему нису све верзије свих песама) како то тражи овај критичар. А, колико је нама познато, други народи труде се да своје писце имају у сваковрсним издањима, и великим и малим, и популарним и критичним, и са крупним и са ситним словима, и са илустрацијама и без ових, и потпуна и у изводу, и Т, д., — алинам није познат њихов труд, да своје писце — маколико да су ови написали — стрпају пошто-пото у једну књигу. То је свакако једно „основно правило" којега ће се држати овај научник кад буде, можда, и оваке послове радио, поготово за критична издања. Било би уосталом занимљиво видети, каква би изгледала књига у коју би стало све што је, например, Гете написао; а нама су позната оба критична издања Гетеових дела која постоје, па знамо да јубилеумско има 40 свезака, а вајмарско — на 140 свезака! „Човек који је ма и једанпут само чуо шта значи израз критично издање некога писца, или некога текста“, тај се човек не би овако брукао пред светом као овај критичар, већ би се још једанпут распитао шта то значи, пре него што би се упустио у давање лекција о томе другоме, на читавим ступцима „Бранкова Кола“. Друга „општа“ замерка не заостаје за првом. Критичар замера „оним јадним, бледим, танким словима, којима је ова књига штампана“, па жали за словима бечког Јерменског Манастира из „првог издања прве књиге Бранкових песама", те из Вукових књига, и других издања онога доба!... Ово је свакако једна врло општа замерка. Ко да не жали за оним „симпатичним, јаким, маркантним, и јасним словима“ некадашњег новосадског књижара Каулиција, или Пештанског Свеучилишта, и свих оних других, која „спадају међу најлешша слова у издањима нашим", — али, шта је ту могао учинити сирома Г. Драгутиновић, или и сама Књижевна Задруга, којима удруженим чини ову „општу замерку" овај неумитни критичар, кад Државна Штампарија бивше Краљевине Србије није за ову сврху бољих слова!2 Ево ћемо признати проф,

Станојевићу, и целој нашој јавности, да већ седму 5

308