Nova Evropa

дампут, јер је Рим још за читав децениј остао изван Италије,

3 ових разлога сачувала се, све до 1890, „јужна“ физијогномија Абруца, и тек од оног времена почело је да се осећа рапидно културно удаљавање, као и споро економско напуштање Напуља, и ово је почело да се окреће према Риму.

Два писца рођена у врло кратком размаку година у Абруцима, у првоме деценију нове Италије, представљају два погледа овог перијода социјалног прелаза Абруца, те сеу њима огледају и резултати духовних формација; то су: Кроче и Данунцијо, Габријел Данунцијо, мало старији од Крочеа, осетио је деловање започете обнове духова: као младић био је на студијама у једном тосканском колеџу (Прато); а око 1880 доспео је у Рим, као песник по моди, већ спреман да прими у себе стране утицаје... Само каткада, али врло ретко (као у добро познатој песми „Лауда"), успомена на очински дом изражена је од њега топло, са трзајем носталгије, што је доказ више да је он аутентичан духовни Чегас!пе. Бенедето Кроче, опет, иако је из абручанске породице, рођен је у Абруцима сасвим случајно, Његов дед, ушавши у магистратуру, био је већ од много година пренео своју кућу у средиште старога Краљевства, следећи традицијоналну струју ондашњих интелектуалаца. Кроче се дакле, по обитељским традицијама, нашао у Напуљу, где је могао да се васпита у непосредној вези с интелектуалним животом, Истина је, додуше, да се он није нарочито обогатио знањем у тој првој фази свога одгоја; али је значајно за његову књижевну каријеру да је увек, и касније, остао чврсто на основама које је себи поставио у својој првој младости,

Као младић, Кроче је послан у колеџ милосрдне браће, како је то био обичај великог дела племићских и угледних породица у Јужној Италији, које су доста забринуто и неповерљиво посматрале формирање нове талијанске државе, Кроче се ипак сећа, да од оних калуђера одгојитеља није додуше сазнавао никакових вести о новим догађајима, али да није искусио ни примера нетолерантности. Оне године мирних студија завршиле су се наглом породичном трагедијом: у лето 1883, налазећи се на купању у Казамичоли, на отоку Искији, био је и он привременом жртвом познатога земљотреса, изгубивши родитеље и сестру, те оставши и сам за неколико часова под рушевинама. Нико му није остао од уже породице до једино брат, који се налазио у Напуљу. Требало је наћи заштитника за два дечака, и ту је дужност узео на себе стриц, такођер из Абруца, али који је проживео врло бурне дане за време Ризорџимента, па је у новом режиму био врло утицајна личност; посланик и државни саветник; а живео је у Риму. Бејаше то Силвије Спавента, лепа, озбиљна,

335