Nova Evropa

već želje i ambicije intelektualaca, eks-boraca, i uglavnom malenu buržoaziju, koja je u svojim idejama i u svojim osećajima vredjana od grube i brutalne boljševičke intolerantnosti,,. Danas ta buržoazija, delimice razočarana a delimice sprečena i zbunjena u svojim partikularnim težnjama, opaža da njem posleratni problem — i moralni i materijalni — još uvek ima tek da se rešava, |

Sve nas ovo navodi na mišljenje, da se siromašni i idealni roditelji velike konzervativne i reakcijonarne koncentracije učinjene od Fašizma neće oglušiti o poziv Zemlje, da se povede jedna politika srednjih staleža, koja bi u svemu odgovarala njihovim idealima i njihovim interesima. Srednji staleži, koji su svojom intelektualnošću i sposobnošću za davanje pravca učestvovali u istorijskom razvoju talijanskog života, kao što po potrebi rada učestvuju stalno i u eksperimentima s proletarijatom, pozvani su da nastupaju u prvim redovima našeg političkog života, da naširoko i nadaleko proglašuju zakon svog duhovnog ravnotežja, i svoje ljudsko i slobodno shvatanje macijonalne celovitosti, svoju smijonu moć inicijative i spremnosti na žrtve i na pobede, Srednji staleži Italije, koji su ozbiljno zagazili u rat, znaju da rat nije vodjen da bi se sloboda i ustavnost žrtvovali molohu feudalnog vlasništva i industrijalnih finansija, ili mračnim i pustinjačkim sanjama kakvog doktrinarstva staroga režima; oni znaju da je rat vodjen za ideje u isto vreme patrijotske i čovečanske, i da bez stalnog poticaja na take ideale ne bi ni bilo moguće privesti rat kraju i pobedi. I stoga ne može da je daleko dan kada će, baš usled privržemosti uz ideje i osećaje koji su pratili i učinili rat i pobedu mogućim, »siromašni roditelji« Fašizma da se priklone centralnoj masi srednjih staleža, да загаdjuju zajedno na velikoj politici domovine, slobode, i rada, skimuvši s lica tvrdu i okrutnu masku konzervativnih interesa, što bez milosti kidaju danas meso i dušu našega puka.

Srednji stalež, o kome govorimo, može lako da shvati po intujiciji, po iskustvu, i po refleksiji —, da domovinski osećaj i rivalutacija Rata i pobede ne treba mipošto da se brkaju s nacijonalističkom ideologijom i programatskom egzaltacijom rata, kao vrhovne političke, istorijske, i čovečanske kategorije, nezavisne od svojih razloga i ciljeva. Osim toda, on oseća i zapaža, da jedan rat in concreto ne može da bude započet i vodjen s uspehom, ako jedan narod nije ube=djen u njegovu neophodnost i pravednost te ako тије једпоdušan i složan u traženju i objavljivanju rata, i u održavanju njegovu i privodjenju kraju, A to zahteva jednu unutarnju politiku, koja bi imala da zbratimi gradjane jedne i iste države, budući da zahteva idealne elemente i realne valoriza-

346