Nova Evropa

Сукоб двеју генерација. (Од Ферера до Тилгера.)

Да се покаже онај значајан сукоб који је у Италији уследио између две генерације, иако воде порекло од истог духовног и политичког менталитета, доносимо два писма која тако драстично показују разлоге разилажења. Сем тога, нигде можда мисао првог талијанског историчара и једног одличног филозофа није дошла до "тако прецизног изражаја као овде, па се тако даје извући једна врло карактеристична паралела. Историја ових писама је следећа. На Тилгерову књижицу „Савремени релативисти" (која је толику дискусију подигла у Италији), Гуљелмо Фереро је написао оцену у миланском „Секолу" (6. I. 1922), под насловом „Ликвефација васељене", иту је за Тилгера казао, „да он (Тилгер), постављен пред релативистичке филозофе, не зна да ли да им се диви, као великом открићу људске мисли, или да их прокуне, као смртни предзнак једне болести што трује свет". Фереро је ту јасно изразио своје мишљење, које је уосталом и мишљење Х!Х столећа — дакле мишљење које стоји и пада са кобним августом 1914 —, које потпуно одриче сваку вредност релативистичком активизму, и то следећим речима; „А ипак је објективна реалност света потребна духовној стабилности човека. Ко би икад могао да верује у вечну сталност моралних принципа, ако држи да је и сама васељена тек једна помична фантазмагорија 2..." На ову је оцену Тилгер у истоме листу (13. 1. 1922) одговорио писмом које доносимо, заједно са писмом Ферера који је на то одговорио опет у „Секолу" (20. 1. 1922). Ова писма доносимо, нажалост, ради њихове дужине, само у главним деловима.

Нама је стало до тога, да истакнемо овај судбоносни разлаз, јер је он учинио да је „мислена" Италија, која је имала да после ратне кризе проговори стварно и озбиљно у својој земљи, остала пострани, и стоји још увек изван догађаја, изолована и потонула у теоретским дискусијама и расправама. Активистички и релативистички безидејни фашизам, својим динамичким покретом и животном енергијом, успео је да прескочи старачко померање једне политичке филозофије и једне филозофске политике, која ни до данас није покушала да се прилагоди оном огромном светском потресу што је уследио фактично после августа 1914. Нешто слично, ако се не варамо, десило се и код нас, са нашом „мисленом" Југославијом.

БУР.

1. Писмо Тилгерово.

... . Ви се самном слажете, да поплава релативистичких доктрина у Немачкој, и онуда по целој Европи, значи засада последњи чин у свету идеја и у светској кризи отвореној фаталним августом 1914; кризу, коју је изазвала и логично морала да изазове капиталистичка цивилизација, . . . цивилизација активистичка, чија је дубока душа Воља ка моћи, жеђ

352