Nova Evropa

многобројну разлику света у свом његову праисконском каосу, осећајући живот као физички динамизам, као слепи занос света, који јури напред, небринући се за програме и циљеве, Такозвани „сутонски“ песници (Госано) затварају се у отужну свагдашњицу живота, уздишући за вером коју би хтели да имају а немају је.

На овај свет у порођајним мукама, који одлучно ступа према ирацијоналноме, пада и руши се катаклизма Светскога Рата. Ствар Разума доживљава страшан ударац. Свет се указује као слепи плен опскурних сила инстинкта и живота, У васцелој збрци идеја и тенденца, сви су сагласни у једноме: да неће више нипошто да знају за Разум и за његово вођство. Ђентиле оживљава интелектуалистичке остатке Крочеа; свет је сан, који се с времена на време обнавља у духу, схваћеном као чиста активност; разум, мисао, не сабире него умртвљује покрете живота. Ренси исповеда универзални скептицизам. Гилгер се зауставља на појимању култура као затворених организама, који развијају супротне правце и делатности духа, те од којих сваки поједини поседује своју естетику, своју етику, своју економију, своју доминантну интујицију живота, тако да између њих не постоји заједничка мера нити могућност упоређења. Као бледи метеори промичу небом нови мистички покрети, засјавши ненадано и утрнувши одмах затим нагло; говори се о повратку к Христу (Папиниј, или к Павлу (Буонајути), или Калвину (Гангале), или Бонифацију VII (Ђуљотиј, или Светоме Фрањи (Манакордај); исповеда се нестално и нејасно хришћанство (Борђезе, Москардели, Палацескиј; али у свим тим покретима било би узалудно тражити јасну и смирену веру, која не попушта, а заштићује, док је насупрот сасвим изразит очајнички напор, који тражи да се верује у нешто само зато да се човек не би изгубио, да се не би утопио, Али, сви ови непријатељи су Разума и његових

вредности. Исто тако као што су му непријатељи и писци за које вера није топли пламен живота и наде, већ реч која сили на резигнацију, на одрицање, и на престанак сваке борбе (Чикоњани, Морети, Мартини). Провинцијалци настављају да црним бојама описују мемљиви живот талијанске провинције, те се затварају у тесни и загушљиви песимизам (Тоци) или оплакују, необично ганутљиво, херојска времена, која су била а сада више нису (Панцини). Театар, у свим својим правцима и смеровима („сутонски" песници, футуристе, гротескни, Бенели, Росо ди Сан-Секондо), исповеда анархично, индивидуалистичко, песимистичко, те ирацијоналистичко појимање живота. Пирандело, из своје провинцијалне уметности, изводи екстремне закључке, те даје израза јеванђељу очајничког скептицизма, илузијонизма, и песимизма. У његовој уметничкој визији света

човек губи чак и веру у сами опстанак свог индивидуума,

327