Nova Evropa

tizmom, a opet i da зе КафшКада od njega snažno odvaja i udaljuje: sukobljuje se demokratizam s liberalizmom utoliko ukoliko se onaj, uznoseći do idola jednakost shvaćenu па spoljni i mehanički način, približuje hteo-nehteo autoritarizmu, statičnosti i Iranscedentalnosti, ili ukoliko sadržava socijalizam; a čini se da se sliva demokratizam sa liberalizmom, ukoliko se demokratizam suprotstavlja drugim oblicima autoriteta, pri kojemu držanju liberalizam može da mu

pruži ruku kao savezniku,.. Za liberalizam, koji se rodio i ostaje intimno antiegalitaran, sloboda znači — da se poslužimo jednom Gledstonovom rečju — onaj put kojim se može

“da producira i pomakne me demokratija, već aristokratija; a ova Je uistinu snažna i ozbiljna kada nije zatvorena već otvorena aristokratija, spremna da odbije masu, ali uvek takodjer spremna i da dočeka svakoga ko joj se približuje,

Misao i duša liberalizma formiraju {sa sporazumima i kombinacijama, koje slučaj zahteva) odgovarajuće ustanove na liberalan mačin, u liberalnoj državi, i u stramci ili u strankama koje se ovako nazivaju, a koje izazivaju i tuku stranke što bi da ih silom obore, stranke reakcijonarne i stranke revolucijonarne, zaostale ili ultraprogresističke ,., Samo liberalni pokreti izazivaju prave i stvarmme revolucije, I gde neki autoritativni režim, kada ба obore, ne može više da vaskrsne, usled maistalih neizmenjivih izmen4 lica i interes4, tu se pričinjava da bi liberalna država, oma jedina, vaskrsnula, i to uvek sa obnovljenom mladošću; čini se, jer u stvari, ona nikada ne vaskrsava, zato što nikada ne umire, Ona jedina je u mogućnosti da izvodi »restauracije«, Pobedomosna reakcija nema u sebi nikakove garamcije da zadrži svoju pobedu, osim ако se odriče same sebe, t, j. kad se pretvara u liberalan sistem, kad sama sobom jača ovaj sistem, kojemu je zatrebalo movih snaga, pozajmljujući mu pomoć ili da dražeći, te pozivajući ба, Као ralo preoramu zemlju, na novo radjanje. Reakcije su uvek krize i bolesti, док ега režim označuje zdravlje i vrlinu, Zato srce čovečanstva i me čezne nikada za vremenima reakcije, niti spominje ljude reakcije, kolikogod oni veliki bili; i nesamo pred raznim Meternisima, nego čak i pred Napoleonima, pita se uznemireno srce čovečanstva: »Da li je to bila uistinu prava slava ?«; dok nasuprot drhti od poštovanja i od ljubavi za vrememima slobode, za onima koji su tu slobodu uspeli da ostvare i da je učine živom ,.. Istorije ispisane od reakcijonara svake vrste — bilo od klerikalaca, feudalaca, iluminista, socijalista, ili nacijonalista — uvek su strastvene i pesimističke, lete uvek izmedju Boga i Demona, izmedju razuma i nerazbora, dok se istorije liberala, sinova istoričke intujicije moderne epohe, intelekata ma to uvežbanih

332