Nova Evropa

наравно, нису могли изводити у оквиру војних прописа и „Правила службе Ш део" (која садрже „основне војничке и официрске дужности", дакле као неку врсту војничког Устава).

Због дуге и мучне официрске кризе, мишљење о вредности Српске Војске падало је све више у очима политичара и јавног мњења, и добило је израза у оним речима Симе Катића, изговореним јавно у Скупштини: да ће нашу војску и цигани тући. То је било мишљење свих његових посланичких другова, без и једног изузетка, Није дакле чудо, да је државна политика предратне Србије заснивала своју дипломатску акцију на „што нам Бог да и срећа јуначка". Лоше мишљење о вредности наше војске учинило је највише, да Никола Пашић и Др. Милован Миловановић закључе онакав уговор са Бугарима. Приликом једне скупштинске дебате после Рата (о декларацији Владе РР), бивши Министар Просвете у Пашићеву Кабинету из 1913 (Г. Љуба Јовановић) отворено је признао: да је Пашић, приликом српско-бугарске кризе 1913, и после 1915, више водио рачуна „о загробној историјској одговорности, ко ће се огрешити о братске словенске дужности“ него о политичком и војничком успеху (види „Самоуправу“ од 30. УП. 1925)'), Још је мање чудо, онда, да, до године 1912,

") „Да има сачуваних записника министарских седница из 1913", рекао је том приликом Љуба Јовановић, „могао бих вас о томе потпуно уверити, кад бисте прочитали, какви су нас разлози руководили да не будемо на Брегалници нападачи, него да дочекамо Бугаре, па што нам дао Бог и срећа јуначка"...

Да је генерал Савов био мало мање уображен, па да је бугарском препаду на Брегалници поставио војни а не политички циљ, Бугари су имали много више услова од нас да 17. (30,) јуна буду победници на Брегалници; они су имали много повољнију војничку ситуацију него MH MH H Грци, јер је иницијатива за место и почетак акције била у њиховим рукама. У историји и нема сличног примера, да једна војска, концентрисана за бојну акцију, чека више од месец дана да се њен противник прикупи и први започне ратна дејства, као што је то било случај са српском војском у мају и јуну 1913, — осим можда, опет код нас, у Рату од 1885; само што је официрски кор из 1913 био далеко над оним од 1885! Уосталом, за нас је ван сваке сумње испало много боље што су 1913 Бугари, а не ми, били нападачи. Исто тако, да смо отишли на арбитражу, као што је Пашић желео, Бугари би добили без мало све што су тражили, јер се данас — из разних дипломатских докумената — зна, да цар Никола II није имао намере да се при арбитражном решавању српско-бугарског спора уклања од Уговора из 1912, Бугари су пострадали, при преговорима о миру у Букурешту, не зато што су се огрешили о „братске словенске дужности“, већ зато што су изгубили Брегалничку Битку. А то је, ван сваког спора, кривица бугарске Врховне Команде, „Између победе и пораза лежи читава империја", рекао је једном Наполеон. И одиста, Брегалничка

57