Nova Evropa

нико на страни није водио рачуна о војној снази Србије, Као „озбиљан нападни елеменат на Балкану" сматрани су у Европи једино Бугари, и француска дипломатија бринула је бригу да — у сукобу са Турском — Бугари не узму Цариград,) Аустро-

тарска је лака срца пустила 1912 Србију да зарати противу Турске, само зато што је — према сведочанству маркиза Палавичинија, Таке Јонеску-а, и америчког амбасадора Мор-. жанто-а — била уверена, да ће Србија извући тањи крај, а не Турска; и војни аташе у Београду, Ото Гелинек, добио је укор од свога генералштаба ради подношења нетачне оцене, зато што је — у једном свом тајном извештају (отприлике месеца маја 1912) —- рекао, да је последњих година Српска Војска учинила велики напредак у моралном, стручном, и мате|ријалном погледу, и да њених 200.000 бајунета представљају на Балкану снагу са којом треба озбиљно рачунати... Напокон, и Бугари су на Брегалници прошли онако зато што суо вредности Српске Војске делили мишљење наше и европске дипломатије, Од свих наших непријатеља, Бугари су, на своју несрећу, највише потцењивали Српску Војску. Још године 1908, јуна месеца, умало нам нису објавили рат, ради нападаја војводе Вука на село Страцин (кумановска каза) које су Бутари били организовали. Председник Владе, генерал Паприков, послао је био депешу свима својим посланицима на страни, у којој је претио „да ће Кнежевина бити принуђена да прекине односе са Србијом“; а Министар Војни (Савов) отворено је изјавио, пред талијанским војним аташеом, да ће напасти Србију. Заплет се био толико заоштрио, да је кабинет Пашићев морао да поднесе оставку (5. УП. 1908), „због спољвих озбиљних прилика које су тесно везане с интересима српскога. народа“. Бугарско ратно расположење расхладила је тада

Битка решила је несамо питање граница данашње Југославије, него уједно и питање, ко ће играти пресудну улогу у стварању Велике Југославије, заједничке државе свих Јужних Словена,

") 18. септембра (1. октобра п. н.) 1912, Сазонов и Пол Камбон (француски амбасадор у Лондону) имали су у Форењ-офису конференцију са сер Артуром Николсоном, о могућности рата на Балкану, којом је приликом Камбон, најинтимнији поверењик и сарадник Поенкареа, председника Француске Владе, овако оценио балканске савезнике: „Рекао сам Сазонову, да — по мом осећају — српска војска не долази много у обзир (пе сотргатћ Биеге), а грчка још мање, и да оне обе не би имале друге задаће до да, и једна и друга, забаве Турке, и присиле их да растуре своју снагу; а да је озбиљни нападни елеменат бугарска армија. Претпостављајући громогласан (бонагоуапћ) успех Бугара, питао сам Сазонова, шта би радила Русија, ако трупе краља Фердинанда подиђу Цариграду... ." („Au service de la France, II; Les Balkans en [ец“ — од Рајмонда. Поенкареа, на стр. 225).