Nova Evropa

Монархији, рачунали су поуздано, например, да бечки војни кругови неће смети оставити јужне Словене на фронту према Србији, те да ће услед тога њихов стратегијски развој на Сави и Дрини бити стожен и отежан. О томе су питању официри из организације „Уједињење или Смрт“ често водили врло живе препирке. Али су се ове њихове наде изјаловиле: ХУ Босанско-херцеговачки Корпус, попуњен највећим делом Србима и Хрватима, као изврсна борачка јединица, био је упућен у целини на српски фронт! Треба још испитати стварне и психолошке моменте који ће објаснити ове чињенице; али је свакако ван сумње, да су аустријски војни кругови боље него Србијанци знали на шта могу рачунати, имајући пред собом Словене и Југословене у рову и под ратном дисциплином, Изгледа, и овде, да је оманула поглавито интелигенција, (Сељак, нарочито босански, био је спреман на сваку жртву, — али није имао вођа! Концем године 1914 и почетком 1915, кад је Српска Војска стајала под Вардиштем, дуж Дрине је било прилично сељака који су били готови да дижу устанак). Зашто се омладина, и интелигенција, није ставила на чело тих одважних сељака, да би посведочила да је 15. јуна 1914 цео народ стајао иза Принципа и његових другова2!... Једни су се благовремено склонили из земље, друге су власти одмах с почетка похапсиле и интернирале, а највећи део повукао се, па је брижљиво чувао своје животе, баш као да се не решава и њихова судбина. Топличани су, у освојеној Србији, под истим ако не и тежим условима, осветлали боље свој и народни образ, јер су целом свету предочили: да мира не може бити догод наш народ буде у ропству. А међу нашима из прека било их је који су, као аустријски официри, по три пута улазили у Србију и бежали из ње, те које смо морали да за тур хватамо и силом задржавамо у „ропству“, јер нису хтели да — „погазе војничку заклетву“!,., Значи, да револуцијонарна акција није била још сазрела у оним крајевима, и да није још била продрла у шире кругове интелигенције. Стога шумадијски револуцијонари још ни данас не могу да схвате, како су могли људи који су, са Речком и Задарском Резолуцијом (октобра 1905), онолико напред истрчали испред својих савременика, — како су могли, у Светском Рату, толико изостати од своје предратне револуцијонарне идеологије7,...

") Јануара 1915, Српско Посланство у Риму доставило је Врховној Команди, да у Босанској Крајини има 23000 сељака, позваних на мобилизацију, који траже савет; какву акцију да предузму противу АустроУгарске7 Врховна Команда, у немогућности да својом офанзивом кооперише са тим одважним Крајишницима, није хтела да их гура у авантуре, па је одбила да да било какав савет, остављајући их да се сами опредељују. В. и Ј. З(убовић): „Босанска позадина за време Рата", у „И. Е." од 11, УП, 1925.