Nova Evropa

крајинама, — треба разликовати двоје; једно је Србија, сама покрајина Србија као такова, а друго је Београд, тај главни град, и државни и покрајински, увек у постајању, још недовршен, вечно несмирен, и чудан. Он се, у нашем посматрању, има одвојити од Србије.

По нашем суду, провинција Србија то је, углавном, она наша покрајина која је пре Рата (1912) чинила једну нашу слободну земљицу. Њој, територијално, не припада Македонија; а питање је, коликим јој периферним делом припадају и Јужна или Стара Србија, те Новопазарски Санџак, Та провинција Србија има данас тежак положај. Изгледа да она субјективно узима као готово, да је прва и изабрана међу осталим покрајинама, чак и да је изнад других; а изгледа да постоје и објективни разлози, да она буде у колу једнаких прва. Но то је све још смешано, побркано, и нечисто. С друге стране, Београд лежи као драги камен у златној бурми: он припада Србији, али избија, истурује се, вреди и спада и далеко даље. Ако игде у овој наној земљи а оно је у провинцији Србији Београд — и по судбини и по свима знамењима вечности толико велик и јак да не подноси, и да нема, конкуренције, Данас се пут борбеног човека провинције Србије нема где да заустави него у Београду, — тамо је главни светионик мегдана: или остати у тешкој, лоше осветљеној, неизвесној унутрашњости, или поћи у Београд, који једе људе. Идеалисту дошљака чека у Београду неуспех, — то вреди без изузетка, па дакле и за појединачног и неорганизованог човека из провинције Србије. Издељен, сам, редак, Србијанац из унутрашњости, без везе са борбеним јединицама из других покрајина, — и најплеменитији подлеже и пада. Тај пад: или је тоталан и уништава до корена, или је само унутрашњи, крха морал, угађа компромисе, надева се именом нечега нашега, и слади оно што је ружно. Разуме се да то вреди само засада, за ово време, за прве придошлице, за незнане јуришне чете, за непознате јунаке, за данас док се Београд подсмева идеализму и прокламује грубо, немилосрдно, безобзирно надирање и јуришање за успехом, право „американски" како неки кажу. Али тек после, много после, ће да дођу успешнија времена... Или: остати по варошицама и у селима, са свом добротом, чистотом, величином и снагом, и рачунати на даље и на дуже, бранити се од Београда, уколико је то могуће, организовати се са радним идејама друге врсте, поименце се културно везати са другим покрајинама, а без нарочитог и непосредног обзира на Београд.

Компликованост проблема Србије као покрајине задаје бриге, Коликогод је утицај Београда важан и јак за целу државу, он је првенствено тежак, теретан, насилан, несносан, за своју ужу околину, а особито за Србију. Увек се намеће

134