Nova Evropa

Уставна и парламентарна монархија је компромис између божанског права владаочева, да самостално управља народом, и природног народног права, да сам (преко својих изабраника) управља собом. Ако и једна и друга страна има добре воље и искрености да се држи Уставом обележених својих права и дужности, држава се нормално развија; ако ли тога нема, равнотежа се ремети, — наступа између њих борба, и ко буде јачи, за њега Устав постаје „парче хартије“. Та равнотежа је код нас поремећена (није је било ни у предратној Србији), и суштина је и данашњих и свих пређашњих избора резултат те поремећености, и тежње да се обеснаже поједини ауторитети и разори унутрашње јединство странака. (Поред многих знакова, за то нам пружа доказ и изјава једног великог жупана: да је пензијонисан не зато што се мешао у изборну агитацију —- за то се данас нико не баца у пензију —, већ зато што је радио на томе да се у његовој области одржи јединство Демократске Странке !)

Зато ја од нових избора не очекујем никаке промене, никака бољитка, Једино што из њих може изићи, то је јача борба око поремећене равнотеже, Па и то би било од неке користи,..

„Партије су уништиле ауторитет Парламента“, вели се даље у оном чланку. Нису то учиниле партије, већ владе. Битно право Парламента је, да из себе даје Владу, а код нас ниједна влада није ни постала ни оборена према расположењу Парламента. Неке су обаране иако су имале своју већину, па су или вршени нови избори под новом владом, или су склапане нове владе са друкчије састављеном већином. Те већине нису прављене на основу сагласности партија у извесним питањима, већ за невољу, принудно, и јер се само тако могла добити власт. Па је ли чудо што тако састављане владе нису много водиле рачуна о ауторитету Парламента кад од њега нису зависиле7,,. S

Није истина да је „општа тежња широких маса — забава, задовољство и уживање“; то је тежња ратних и поратних богаташа и несавесних чиновника, који не знају шта би с парама, и — унеколико — нове разуздане поратне младежи. Широким масама (т. ј. сељацима, привредницима, и савесним чиновницима) тежња је: да како-тако обезбеде издржавање себе и своје породице, — Напротив, тачно је, да су „омекшали нерви бирача отупели за политику“, и да „масе немају више оне старе вере у своје политичке вође". Та је вера изгубљена, што све досадашње владе и парламенти нису ништа, ама баш ништа (сем у погледу војске), учинили за консолидовање државе, Али, јесу ли они зато криви, кад су владе сваки час збациване и парламенти одлагани или распуштани без у јавности познате стварне потребе2...

159