Nova Evropa

kloniti boljševičku opasnost od svojih latifundija i zlatnih tovara, niti će izazvali medju širokim slojevima madžarskoga naroda, a još manje u Evropi i u svetu, ozbiljan i opravdan pokret u prilog izmene Trijanonskog Ugovora, o

Белешке,

Исправак Г. Ђ. Шурмина,

Поводом чланка Г. П. Пламенца „Један заблудели син домовине пространог Југословенства“, у броју „Нове Европе“ од 11, августа, донео нам је [. Ђ. Штурмин један исправак, из којега изостављамо део који говори о капитулацији Црне Горе, и што је с њом у вези, будући да је Г. Шурмин о томе опширније писао у „Обзору"“ (види број од 23. до 25. августа), Доносимо дакле само оно што се односи на неке личне моменте,

„Господине уредниче, — не по Закону о штампи, већ за вољу истине, молим Вас да приопћите ово.

„1. Пламенац назива мене „поратним Министром за Хрватску'. Он ваљда не зна, да сам ја био у држави С.Х.С, у кабинету Стојана Протића Министар Социјалне Политике (1920), те да сам 1924—25, био Министар Трговине и Индустрије, А то није никад био „Министар за Хрватску“ (који је у пештанском Министарском Савјету био министар без лиснице). У та два маха били су Министром Војске и Морнарице Бранко Јовановић (1920), и Душан Трифуновић (1924 — 1925); дакле није истинита тврдња Г. Пламенца, да сам ја писао своје закључке „зато што би то ишло у прилог бившем војном колеги Г. Шурмина у Кабинету...

„О понудама Црне Горе за мир, пре онога ОБр. 9034 од 31. децембра 1915, и о аустријским документима који о томе говоре, изнећу што знам на другом мјесту. А овдје желим да истакнем само једно, Ја нисам нигдје и никад рекао ни написао, да је Т. Пламенац морао писати о капитулацији Црне Горе, да би се правдао. Није дакле у реду на једној таквој произвољној тврдњи изводити, да сам ја „као некадањи аустријски лојалан грађанин, заклети аустријски чиновник" у могућности да дођем и до аустријских аката о LI, Пламенцу. Износим, у вези с тим, само ово: ради своје „лојалности“ у Аустрији био сам 1908 отјеран с Универзитета; на почетку Рата (1914) био сам, због исте „лојалности“, мало затворен, мало оптуживан због „проневјерења', мало суспендиран, све до краја 1918 због велеиздаје под истрагом, — а од војничких кругова квалификован као „Зав вегаћг ећоје Individuum'."

Рт, Ђуро Шурмин. 163