Nova Evropa

није могао заборавити. Сеоска посела, на којима он свира у вијолину, а момци и девојке играју, њему су се ваљда тим више допадала што се све то дешавало у примитивној средини: „А мали жижак све дркће. На покладе вежемо у малој соби љуљашке за слеме па се љуљамо по старом обичају, да нас не поједу вештице, Слатка су то времена, миле успомене, Једно после подне сам однео Народне Песме, па сам им читао. Ала слушају, та све гутају речи! ... " И кад је већ матурант, он прати своје другаре и другарице, свирајући у вијолину, по сокацима, и пева са њима. А кад му другови матуранти, о Св. Сави 1884, дарују гајде, његова је прва помисао: „Ала ће се изненадити у Семиклушу док одем о феријама с гајдама! Онда ћу тек дасе пратим с момцима!" Тада, и он живи животом сеоског момка. И из детињске му љубави за село развиће се касније љубав за фолклор, за традицијоналну књижевност. И још после Светског Рата, кад улази у трупу оснивача „Нове Европе", он то чини чланком „Сељачка Демократија“, у коме сељака проглашава за „неисцрпан извор наше снаге", за чувара наших вредности, док буржоазији · признаје онолико права на вођство у држави уколико уме, преко државе, да диже здравље и привредну моћ сељака, његову просвету и његов морал.

Док је Тихомир благовао у радостима дечјег живота на селу, ствари су у Војводини, почев од године 1873, пошле на ниже. Бизмарк у Берлину, Андраши у Бечу, и Тиса Калман у Пешти, — изгледало је да се подела власти између Немаца и Маџара консолидовала, а духови Срба у Војводини почели показивати умор, млитавост, мртвило. У интелигенцији се јављају умерењаци, који осуђују претеране народњаке ; они чине десно крило Народне Странке, Појавило се и лево крило: Светозар Марковић и Ђока Мијатовић. Појаву левога крила Милетић није схватио као цепање странке, док је од умерењака хтео да чисти своје редове, Све то, а нарочито изборни неуспеси, који су настали из малодушности, учинило је да и Милетић покаже први симптом сумње и умора,

Кад је Тихомир, с јесени 1876, дошао у Новосадску Гимназију, Србија је била у рату са Турском, а Милетић у Фортуни у Будиму. И док је Остојић учио нижу гимназију, мисао српског, и још виша мисао југословенског ослобођења, имала је најочајније своје помрачење, на Берлинском Конгресу. Под суморним дејством овога имао је да одрасте жалостан један нараштај, тим жалоснији што је окупација Босне и Херцеговине срамотно завадила Србе и Хрвате. Српска Омладина у тако мрачним приликама била је приморана да тражи утехе у сновима о социјалној револуцији која би донела и нацијоналну правду, у сновима о Земаљском Рају. Те је снове у Нови Сад и у новосадску Гимназију донео сам првак нашег

180