Nova Evropa

да још живи; али то није више предратно Српство, — то што још сјаји у душама Срба, то су квалификације Српства настале у току вијекова, које се још нису сасвим угасиле. Српство је сада слично далеким звијездама са сопственом свјетлошћу, које и кад ишчезну са васионе још увијек бацају зраке свјетлости на земљу...

И тако сама Србија постаје несвјестан рушилац Српства, она задаје нехотичан али смртан ударац Српству,

Док је предратно Српство било идеална нацијонална заједница, која је обухватала све Србе без разлике покрајина, дотле је Србијанство заједница са осјећајем припадности једној држави —- предратној Србији (Србија до 1912), Народ у Србији створио је своју државу у заједничкој борби, и живио је у тој држави преко сто година, одржавајући је у сталној борби с унутрашњим и спољним непријатељима. Овај заједнички живот и заједничка борба развили су код народа у Србији посебан осјећај припадности, ако се може тако рећи: посебан патријотизам, који можемо назвати Србијанством. Према томе, Србијанство је само по себи природна посљедица тога заједничког живота и заједничке борбе народа у Србији, Питање је, да ли је Србијанство у моменту народног уједињења требало да ишчезне и да се стопи у Српство, или је имало оправдања на опстанак и било потребно за стварање државе,

Ми држимо, да. је Србијанство за стварање државе било неминовно потребно, али да оно у моменту уједињења није пошло правим путем, те задатак који је имало да изврши није извршило потпуно. Србија је изашла из Рата као побједитељ и као таква могла је да уђе у југословенске крајеве бивше Монархије, Државу ствара најчешће организована државна власт. Србијанство је било дијелом Српства, односно Југословенства, који је имао организовану државну власт —- државу Србију, дочим ниједна друга наша покрајина осим малене Црне Горе — није имала организоване државне власти, Србијанство је могло имати и неких својих посебних интереса, јер су група и интерес нераздвојни, али највећи и највиталнији интерес самог Србијанства био је свакако у стварању и одржању уједињене Југославије. Србија је у исти мах, у часу ослобођења, носила са собом морални капитал побједе, херојства и пожртвовања, па и по праву фактичном и по праву природном могла је да уђе као побједитељ и освајач у наше крајеве, који су били дезорганизовани, У том случају, требало је да освајачи буду енергични, одважни, и безобзирни до фанатичности, у провођењу мјера потребних за стварање и одржање, али у исти мах часни и племенити. Вођство су требали имати у рукама патријоте-војна лица, са цивилним савјетницима, Иза њихова претходног рада на ства-

243