Nova Evropa

рању и уређењу државе, могао је накнадно бити уведен режим демократски и парламентарни, који би наставио принцип, да су и фактички, а не само формално, равноправни све покрајине и сви грађани. У великим и одлучним историјским часовима, кад се државе стварају, парламентарни је режим недовољно ефикасан, Само побједитељ и освајач који није везан формама и стегама парламентаризма, друштвено-конвенцијоналним, историјским, и другим, може да створи нешто велико и да разрјеши гордијеве чворове застарјелог друштвеног и државног живота. Али оно што се могло догодити у часу уједињења, није се догодило: Србија не улази као побједитељ, већ као мирни ослободитељ, који ствара државу преговорима и парламентарном већином. Србијанство у одлучном моменту није испунило свој задатак, и стога је требало да ишчезне одмах након уједињења. Оно је требало да раскине све и видљиве и невидљиве преграде које су га дијелиле од ослобођеног народа. Србијанство међутим не ишче- | зава, — оно остаје, и задржава за себе водећу улогу и неку претежност над осталим крајевима; оно хоће да буде рг1тиз фпфег рагез, а у државном животу рг!тиз !пфег раге5 значи хегемонију једног дијела народа над осталим дијеловима, која се најтеже подноси, Хегемонија изазива завист, она мучи свијет, ради ње су се водили ратови у историји. Свијет је лакше трпио освајаче него ослободитеље који хоће хегемонију. Освајач се мора трпити, а трпи се као нужност; хегемонија се не трпи, већ рађа незадовољство. Хегемонија је трајност · и прави на друге утисак да су у положају сталног исисавања. Освајач је пролазан, и кад свој посао добро изврши постаје код свијета омиљен и велик,

Ми не тврдимо, да је захтјев Србијанства на водећу улогу и неку претежност над осталима потпуно неоправдан; напротив, могло би се допустити да оно нато и неко право има. Али хоћемо да констатујемо да је овај захтјев штетан за државу и за даљни њен развитак, јер ће то бити узрок вјечнога незадовољства ослобођенога народа.

Србијанство није подесно ни као подлога за духовно уједињење свих Србохрвата и Словенаца у једну нацијоналну пјелину. Србијанство географски омеђено није у стању ни све Србе окупити у једну заједницу, јер је и само Српство разјединило; а поготово не би могло око себе окупити и ујединити у јединствену нацију Хрвате и Словенце. Србијанство више нема ни идеала, јер је прије Рата носило идеале Српства; и сад, кад су се ови идеали остварили, оно је остало без виших тежња. Стога је данас Србијанство штетно и за државно јединство, јер изазива да се појави, односно ојача, код Црногораца Црногорство, код Хрваћана федерализам са Хрватским Државним Правом. Штавише, Србијанство би, у даљњем току

244