Nova Evropa

Југославију, Југословенство ће све изједначити и донијети праву слободу и равноправност свима, па и народу у самој Србији, ослободивши га Србијанштине. Југословенство ће једино моћи да проведе конзеквентно принцип равноправности, да ниједна покрајина и ниједан крај државе не осјети да су запостављени од централне управе,

Југословенство данас није више само идеја, — оно је постало пријека потреба народна, државно-политичка. Југословенство је спас из каоса у стање мира и поретка; оно је средство да се спасимо од рђаве државне управе, корупције, економске биједе, и других невоља. Југословенство је дакле једна политичка нужда, један политички принцип, и као такво постаје способно да уђе у најшире слојеве народа, Час за акцију ширења ове идеје у широке слојеве народа није био никад погоднији и никад повољнији него данас.

Југословенство не смије бити апстрактан појам створен у главама интелектуалаца, оно мора бити жива ријеч пуна снаге, и у њему сваки Србин или Хрват мора видјети само Српство и само Хрватство; оно мора бити прожето дубоком искреношћу и солидарношћу свих, јер без искрености и солидарности нема правог јединства. Сви морамо постати „фанатици безобзирне искрености“, |

Већ је више пута наглашавана тачна мисао, особито од стране књижевника и од стране политичара, да Југословенство мора садржавати у себи све одлике свих покрајина, да мора дакле бити синтеза свега. Ми бисмо овоме још надодали, да у Југословенство морамо нарочито унијети и све особине Шумадинства, јер ће нам оне прије свега дати за борбу и сваку акцију чврсту вољу, и великог полета. ШТумадинци су развили, у 100-годишњој борби за стварање и одржање Србије, велике особине, које се не састоје само у храбрости и у слијепом јурењу у смрт, већ у себи садржавају неку нарочиту активност и пожртвовање. Типична је одлика Шумадинства (а тим именом обухватамо, како напријед рекосмо, све што је добро у Србији) да ступају и у борбу и у сваки рад са цјелином своје личности, и да безобзирно и чврстом вољом иду к циљу, без помисли на тешкоће и запријеке. У све своје радње уносе самога себе до крајности. И друге наше покрајине показују пожртвовност и херојизам, али се у њиховим радњама осјећа више лелујања, могло би се рећи половичности, — недостаје им оно шумадинско тотално предавање самог себе постављеном циљу, оно залагање и сагорјевање самога себе до посљедњег атома. Ове су се одлике развиле у Шумадији у нужној борби за опстанак државе, па су те одлике пренесене и у приватни живот, У другим нашим покрајинама, за одржање Српства и Хрватства требало је више херојизма у пасивном трпљењу него ли у активном дје-

248