Nova Evropa

једну успелу турнеју јавних предавања у Северо-Америчкој Унији, Сада живи-у Прагу, где је уредник „есеровске" ревије „Воља Русије“. Овај чланак написао је нарочито за „Нову Европу“;

Свако доба има своје јунаке, и то несамо појединце, него и колективне, Јунак руске Мартовске Револуције (1917) била је, ван сваке сумње, Странка Социјалиста-револуцијонара. Тек што је пала аутократија, а ова странка заузела је одлучно место у целом руском животу; у државном апарату, у војсци, у самоуправама. Већ априла месеца, велика већина сељака и радника определила се партијски у корист „ес-ера“. У странку, која је два месеца пре тога једва бројала неколико стотина чланова, сакривених негде у „подпољу", сада се одједаред уписало преко милијон чланова. У Влади се, додуше, налазио само један њен члан (Керјенскиј, али је његов уплив био већи него свих осталих министара скупа. У Совјетима, ес-ери су били у већини, Када су спроведени избори за локална самоуправна тела, на основу општег права гласа мушких и женских, војника и цивила, ес-ери су готово свуда однели голему већину, И на изборима за Сверуску Конституанту, они су скупили преко 21 милијон гласова (од 36 милијона); само бољшевици, са својих 9 милијона гласова, могли су да се донекле с њима такмиче. Од 700 мандата добили су ес-ери око 500, Али су ти последњи избори били уједно врхунац ес-еровских успеха, — они завршавају такорећи њихов перијод Руске Револуције, јер од тог времена почиње перијод бољшевички. Овакав успех није могао бити случајан: он је пао у део странци која је Револуцију припремила, и која је у свој програм ставила њене главне политичке и социјалне захтеве,

У мучној и крвавој борби руског народа противу аутократије, при крају ХЈХ и на почетку ХХ столећа, странка Ес-ера заузимала је видно место. Она је била наследница јуначких традиција „Народне Воље", стављајући терор на дневни ред: њени чланови — Сазонов, Балмашов, Каљајев погинули су, али су пре тога погубили најважније представнике аутократије. У редовима Странке створен је тип револуцијонара-јунака, који је спреман да се и сам жртвује за идеју. За разлику од свих других странака, које нису веровале у буну и револуцију (неизузимајући ни социјал-демократе), социјалисте-револуцијонари веровали су само у систем општенародних побуна, попут индивидуалног терора. Зато су они припремали све оружане иступе маса, година 1905 до 1907, стављајући им се на чело, и гинули су у крвавој борби. Тако су они у очима маса постали вође и символ Револуције. Историја им је дала за право, јер је аутократија срушена војничком буном. Природно је, да су се одмах иза ње они нашли на врху

281