Nova Evropa
svaku meru, Akademska omladina, u to vreme, činila je sve samo da se oslobodi čina rezervnog olicira, smatrajući vreme što bi ga provela u kasarni najcrnjom robijom,) Milovan Milovanović je dakle, polazeći u Rim za poslanika, nosio sa sobom vrlo rdjave uspomene ma aktivne oficire; a u Rimu, posle 29, Maja, do njega su dopirali glasovi još crnji i gori: da su »neoddovorni činioci« potpuno dokosurili naš oficirski ког, 1 да гђов «оба vlada u zemlji opšte uverenje, da će našu vojsku »i Cigani tući«, I pravo reći, u to je doba naša vojska odista ličila na cigansku vojsku, sa materijalne strane; po poderanu odelu i pocepanoj obući, i po praznim magacinima oružja i municije, Ali, sa moralne strane, ona se, i pored svih medjusobnih olicirskih zadjevica4, osećala bolje nedo ikada pre 29, Maja, Na veliku sreću zemlje, ta činjenica nije izmakla oku predsednika Vlade, Milovanu Milovanoviću, verovatno zato što je on kao Ministar Inostranih Delš imao prilike da, na macijonalnom radu, dodje u dodir i vezu sa najizrazitijim nacijonalnim revolucijonarima predraine oficirske бепетасје, pa ба je frapirala moralna i intelektualna vrednost svakog pojedinog oficira, Koliko se puta on sa radošću oduševljavao, dovoreći da fake »briljanine« oficire nikad nije sreo pre 29, Maja! Ti susreti, na tako važnom i odlučnom mestu, nisu mogli ne ostaviti traga na samom Milovanoviću, pa je om, na kraju krajeva, i sim postao nacijonalnim revolucijonarom, On, koji je kod nas bio tipični predstavnik diplomate evropejca, koji je pasijoniraho voleo bogate gozbe i duhovite kozerije po diplomatskim salonima, koji je sa strahom i s odvratnošću okretao glavu od ratnih konflikata, jer organski nije podnosio ljudsku krv i razbijene glave, mučenje po kiši i mrazu, bezobzirno imištavanje ognjem ljudskih krovova i tekovim&, i to sve sa velikim rizikom i za mali uspeh, — kad je video kako naši mladi oliciri preklinju da odu u makedonske vrleti, i kako tamo u času neizbežne smrti skaču sa pesmom u oganj da sagore, pre nego da živi padnu neprijatelju u ruke, on je na kraju i sam postao tako ratoboran, da je češće bio sklon da predje granice potrebne državničke smotrenosti, »Više puta«, poverio je u jednoj prilici jednom prijatelju Milan Rakić, »mi u Ministarstvu imali smo prilično muke da zadržimo Milovanovića od borbene prenagljenosti,,.« A Dragutinu Dimi-
*) Milan Rakić i Dr, Velimir Bajkić, naprimer, pri odsluženju djačkog roka, da bi izbegli čin rezervnog oficira, pali su namerno još na kaplarskom ispitu, i to iz računice, Za Dra, Bajkića zna se, da mu je baš račun oduvek bio jaka strana; a za Milana Rakića ponajmanje se može reći da je iz »antimilitarizma« izbefao olicirski čin; on je u Ratu 1912 ostavio svoj visoki diplomatski položaj, pa je u borbi па Газа učestvovao sa puškom u ruci kao prost četnik,
339
Y—Cc