Nova Evropa

рење; а помагале су му и друге политичке странке које је он за невољу примао у коалицију, да их отера чим му више нису биле потребне, Али док су стари реакцијонари имали какова такова разлога да старе радикалске скупштине назову конвентом, Г. Вукићевић нема никаква права да за последње радикалне већине каже, даје „корупцијонашки конвент Радикалне Странке, преко својих пандурских (а не „краљевских') министара, стварао парламенат по својој вољи", и даје „он уништио углед парламента, и ставио под питање његову моћ решавања, — а не влада, која је била само орган конвентов"“. Та, за Бога, ниједна влада после ратова није никла из парламента; ниједна није пала у парламенту (сем једне од многих Узуновићевих, која је ипак одржана); све су скупштине давале поверење свима владама које су пред њу излазиле; свима владама су изгласавале буџете, и примиле су све од оно мало закона што су им те владе поднеле, Никад досад народне скушштине нису биле слабије у одбрани својих права и свога достојанства. Таке скупштинске већине назвати конвентима —- то је иронија, ако не чак и сарказам!

Г. Вукићевић констатује, да је на радикални „парламентаризам“ (за време намесништва) „дошла убрзо реакција Александра Обреновића, у виду преврата и државних удара. Александров лични режим трајао је десет година и ослањао "се не на бирократију (партизанство радикала“ — а зар не пре њих и либерала и напредњака7 — „већ је било разорило солидно чиновништво Михајловој, нити на војску (стајаћа војска. тек се стварала), већ на постојеће политичке странке које су разним махинацијама претваране у дворске". Ту дворску партију назвао сам ја у своје време (у „Одјеку") „четвртом партијом“ (према дотадашње три; либерална, напредњачка, и радикална); у последње време, та је крилатица важила и помиње се и у журналистици и у говорима појединих политичара, — помињу се чак и нове Веље Тодоровићи и нови Миловани Маринковићи (потеп ећ ошеп) и нови ЦинцариВладани!|.,,. Све то није добар знак за данашњу политичку ситуацију.

Г. Вукићевић завршава овим; „Државни разлог захтева, да такво „парламентисање' престане; у последње време тај захтев постао је заповест. Парламенат у једној младој држави“ (у свакој држави, рекао бих ја) „има да буде законодавно тело, да ради или да се растури“ (да би се опет нов састао, додајем ја). „Југославија је још увек само једна принудна заједница од десетак посебних провинција. Држава хоће да постане правна заједница, са изједначеним законима, Ако то народни оци не могу држави дати, нека узму капу и пођу кући",,.. Па шта онда2 Г. Вукићевић није завршио своју мисао, а ја нећу да је погађам да не бих погрешио; али никако не смем

380